Vrnjačka Banja, austrijski red - srpsko gostoprimstvo

Ima jedna priča o engleskoj travi. Kada su pitali jednog Britanca šta oni kao nacija rade travi, pa je ona tako zelena, sočna i lepa, ovaj je odgovorio: Jednostavno, samo je kosimo trista godina i ona je takva.

Vranjačka Banja nema 300 godina kontinuiranog razvoja, iako postoji od prastarih vremena, ali ima 150 godina od kako njen park, mineralne vode, stare vile, vazduh, sve u jedinstvenoj sinergiji, zadivljuju posetioce. Tajna je ista kao i kod engleske trave i krije se u vekovnoj brizi i nezi. U energiji koja je utkana u leje sa cvećem, lepim travnjacima, romantičnim mansardama i baroknim stepeništem, vodom koja žubori, u poju ptica kojih je toliko.

Generacija za generacijom srpskih „ baštovana“ uzdizale su i negovale park austrijskom posvećenošću. Podjednakom kao što je bila na delu kada je austrijski inženjer Franc Vinter 1893. godine stavio na papir prve nacrte budućeg banjskog parka.

Austrijski duh reda, simetrije i jednostavnosti Franca Vintera i baštovana Johana Janučeka iz Austro Ugarske postavio je temelje današnjeg parka.

Istorijski podaci navode da je Vinter radio pametno, prvo je sagradjen staklenik u kome su ubrzano nicale biljke, koje će biti posađene u parku. Odatle, kultivisane biljke su osvajale deo po deo teritorije, pretvarajući predeo pored Vrnjačke reke, cvetnom četkicom u rajsku sliku.

Lepota privlači lepotu, pa su uz banjski park polako počele da niču ponosne vile srpskih buržuja i trgovaca, koje će svojom lepotom ukazivati da je Vrnjačka Banja polako postajala mondensko mesto.

Ko nije bio u Vrnjačkoja Banji u tom predratnom periodu, smatralo se, nije bio – nigde. Jedni su dolazili tokom žarkih leta, najčešće kada je u Banji bilo vrlo prijatno, drugi su se nastanjivali trajno. Tako je banja rasla ali je uvek ostajala banja. Nikada nije postala nešto drugo od banje. I nikada urbanizacija, koja je zahvatala i zahvata i sada, nije od nje napravila grad. Ta posebnost glavna je odlika koja Vrnjačku Banju odvaja od svih drugih srpskih banja. Baš tu odliku kao glavnu, ističe direktor marketinga Specijalne bolnice „Merkur“ Miodrag Miljković :

– Mi smo posebni zato što je Vrnjačka Banja urbanistički cela banja – kaže Miljković. – Ceo grad je zapravo hotel. I svi stanovnici su posvećeni banjskom turizmu. I takvi smo sto godina.

Imala je ona i svoje teške trenutke. Posle Prvog svetskog rata, nastavlja Miljković, u Banji su se lečili srpski ranjenici, a onda je počela da biva zanimljiva tadašnjim vlastima i aristokratiji. Bio je tu kralj Aleksandar, kraljica Marija, kompletna srpska vlada.

Ali vremena su se dramatično menjala i pobednici partizani su posle Drugog svetskog rata prepravljali banjske vile, praveći od njih male stanove za radničku klasu. Stiglo je novo doba – sindikalni turizam koji je dovodio milione radnika.

U tom periodu nastaje i Specijalna bolnica „Merkur“. To je zapravo hotel, državna ustanova, koja ima bazene sa termomineralnom vodom, 40-tak lekara specijalista , fizikalnu terapiju, moderan wellness i balneo centar.

-Sedamdesetih godina u Banju je dolazilo 2 miliona ljudi godišnje, to je ogroman broj – kaže Miljković. –Zahvaljujući „Merkuru“ Banja je preživela najteže trenutke. Kada je pre 15 godina sve bilo pogašeno od ekonomije „Merkur“ je izvukao Banju iz bankrota.

Preuređen „Merkur“ trudi se da sve bude kako treba. Cilj mu je da dođe na nivo Baden Badena od pre 15 godina. Zdrava hrana, termalni izvori, voda , vazduh, mir i spokoj koji pruža, ima preduslova, ali cilj nije tako naivan.

Cela banja je zapravo hotel, i svi daju sve od sebe da gosti odu zadovljni. Mnogo je lepih hotela, a mala Vrnjačka Banja imaće uskoro dva hotela sa pet zvezdica.

Zgodno „ ukalupljenja“ u teritoriju Srbije, nekako je u sredini, blizu je aerodrom u Nišu, glavni magistralni putevi, do nje se dolazi lako sa svih strana. Isplati se u Banju doći i na jedan dan.

-Imamo vodu, vazduh i blato – kaže Miljković- u su četiri autentična izvora mineralne vode koja služe za lečenje raznih bolesti i stanja.

Ali, Vrnjačka Banja ima posebnu reku, posebnu bar za Srbiju. Mala Vrnjačka reka, premošćena sa desetak mostića, među kojima i onaj čuveni sa katancima koji simbolizuju večitu ljubav, nešto je najlepše što se u Srbiji može videti. Zbog svoje čistote.

U njoj nema ni starog ni novog otpada, ni kesa ni šporeta, ni mrtvih kučića i mačića.

Možda je baš zbog toga tako vedra i raspevana, pa uspavljuje goste svojim žuborom i umiruje šetače. Njoj u slavu pevaju i brojne ptice koje su se naselile po stoletnim krošnjama, raznoseći glas da u Vrnjačkoj Banji ima jedna reka – čista kao suza. Reka koja je takva zato što su ljudi brižni prem njoj, za primer drugima.

Dijana Dimitrovska