Beli anđeo je u milosti božanskog. Neka sila neobjašnjiva i nevidljiva učinila je da freske sa prikazima Nemanjića i Belog anđela, u manastiru Mileševa, kraj Prijepolja – prežive tolike vekove!
Lepota arhitekture
Zdanje crkve Vaznesenja Hristovog u manastiru Mileševa ničim ne ukazuje na dragocenu lepotu njene unutrašnjosti. U 13. veku, kada je srpski kralj Vladislav Nemanjić podigao crkvu kao svoju zadužbinu, 1219. godine, nepoznati umetnik ili više njih, školovanih verovatno u Carigradu, Nikeji i Solunu, naslikali su freske izuzetne lepote na zlatnim pozadinama. Bilo je to zlatno doba slavnih Nemanjića.
Poigrava svetlost na uzvišenim likovima rodonačelnika Stefana Nemanje, njegovih sinova Svetog Save i Stefana Dečanskog, mladih kraljevića Radoslava i Vladislava ktitora, na likovima Hrista i Bogorodice, dajući im prirodne oreole.
A Beli anđeo u toj igri svetosti izgleda kao da se odvojio od zida i lebdi u prostoru, toliko čist i čestit da svakog gleda pravo u oči. I gde god da se pomerite, levo ili desno, i kada kleknete i kada ustanete, i kada plačete ili se molite, Beli anđeo će vas gledati pravo u oči. To je čudo ove freske.
Sve svetluca od zlata i sunca u nemanjićkoj crkvi u tom 13. veku, a kada se noću zapale sveće i kandila nova svetlost preleće preko zlatnih listića na zidovima, zlatnih ramova i ikona ukrašenih dragim kamenjem i gorskim kristalom.
Jedistvena potez kičice
Prohujaće 800 godina od ove scene u Mileševi, nestaće bez traga mnoge ikone, a zlato sa fresaka u manastiru Mileševa usahnuće i otpasti, ali Beli anđeo, freska neverovatne lepote i snage, ostaće netaknuta. Kao da je i samo vreme, koje sve troši i retvara u prah, ustuknulo pred njenom lepotom.
Niko pre nepoznatih autora iz Mileševe nije slikao takvim stilom i takvom strašću. Francuska istoričarka umetnosti u 20.veku Tanja Velmas zato će smatrati da je „renesansa umetnost započela u Mileševi, znatno pre italijanskih majstora renesanse“.
Čuveni britanski areholog ser Artur Evans, koji se nagledao antičke lepote, proučavajući mikensku kulturu, bio je fasciniran Belim anđelom. U „ Mančester gardijanu“ 1883. godine napisaće:
„ Ništa što je Đoto stvorio ne može se uporediti sa lepotom anđela iz srpske kraljevske zadužbine, manastira Mileševo“.
Anđeo tajanstvenog pogleda
Freska Beli anđeo koja lebdi i gleda svakog u oči zapravo je deo kompozije Mironosice na Hristovom grobu. Predstavlja arhanđela Gavrila, obučenog u beli hiton, što nije svakidašnja odežda anđela, koji sedi na kamenu i ženama koje su sa tamjanom ( mirom) došle ujutru prvog dana posle subote na grob, rukom pokazuje mesto Hristovog vaskrsnuća – njegov prazan grob.
Naš anđeo tajanstvenog pogleda dočekaće i mošti Svetog Save 1237. godine, koje će iz Trnova preneti u Mileševu njegov sinovac, kralj Vladislav uz pomoć svoje žene kraljice Beloslave, bugarske princeze.
Freska u Firenci
Beli ađeo se trajno preselio u Firencu 2012. godine. Na stalnoj izložbi u najvećoj franjevačkoj crkvi na svetu, firentinskoj bazilici Santa Kroče, u kojoj se, inače, nalaze grobovi Mikelanđela i Galileja, pored dela Đota, Leonarda da Vinčija i drugih, na istaknutom mestu postavljena je i reprodukcija Belog anđela. Milioni ljudi iz celog sveta uživaju i lepoti prikaza našeg Belog anđela.
A onda će je u 16. veku prekriti druga freska! Božanski Beli anđeo nestaće u slojevima nove freske koje su preko nje naslikali!
Tako sakrivena, u nedrima druge kompozicije, čekaće 400 godina da je otkriju!
Novi život iz vatre
Ovoga puta rodiće se ponovo iz vatre!
Požar koji je u 19. veku zahvatio Mileševu skinuće sloj sa fresaka i ispod njega će se ukazati deo Belog anđela.
Tako će se drugi put roditi Beli anđeo, freska za koju je vladika Nikolaj Velimirović rekao da je gledanje u nju isto kao i molitva.
Lepotu srednjovekovne umetnosti Srbije Evropa će videti kada 1947. godine Savet za nauku i kulturu Vlade FNRJ, u saradnji sa profesionalnim kopistima iz Francuske, bude organizovao kopiranje dela srpske srednjovekovne umetnosti. U palati Šajo, u Parizu, 1950. godine biće izloženo 160 kopija fresaka i 105 odlivaka skulptura. Među njima će biti i Beli anđeo – vrhunac jedne umetnosti.
Od tada putovaće svetom Beli anđeo (kopija) kao najlepši primer srpske srednjovekovne umetnosti, a kada između Evrope i Amerike bude uspostavljen prvi video signal putem Telstar satelita, u javnom prenosu, 23. jula 1962. godine, biće predstavljeno Miroslavljevo jevanđelje i Beli anđeo.
Tih godina televizori će krčati i mutiti sliku, a ovih godina pojaviće se „mutne“ senzacionalne tvrdnje da Amerikanci zapravo i nisu Belog anđela uvrstili na disk znamenitosti ljudske civilizacije koji su poslali u kosmos.
Za kulturu starog srpskog naroda to uopšte nije važno: I ako nije poslat – gube samo vanzemaljci koji neće videti lepotu i besmrtni pogled srpskog Belog anđela.
Dijana Dimitrovska, San 2024.
