Stare sorte dižu Srbiju i pomažu joj da krči put zdravlja budućim generacijama. Ono što je “biznis” decenijama uništavao, pretvarajući mala imanja koja su gajila stare sorte u velike posede gde se gaji industrijske sorte sa mnogo prinosa – jedna mala organizacija iz Mionice pokušava da povrati. Ekološki pokret „Okvir života“ i Banka semena kojim rukovodi Ivana Petrović, bori se svim silama da sačuva seme i umnoži stare sorte voća, povrća i žitarica. Po srpskim imanjima polako se vraćaju stare, ukusne, mirisne sorte voća koje ne traže prskanje i preteranu brigu a daju zdrave i ukusne plodove.
Ali koje su to stare sorte i kako uopšte znamo iz kog perioda potiču, ako nismo pravili nikakve popise i čuvali ih u državnim arhivima.
– Za prepoznavanje starih sorti uglavnom se koriste stari spisi – kaže Ivana Perović, koordinator Banke gena. – Ti stari spisi mahom su sačuvani pri manastirima, ali i narodna književnost ih pamti, i pismena i usmena, u kojoj se pominju neke stare sorte. Takođe, veoma je korisno znanje lokalne zajednice i starih ljudi koji pamte i prenose tradicionalna znanja, ali i informacije o dolasku pojedinih sorti u njihove krajeve.
o Koje stare sorte voća koje imamo?
– Popis voća iz 1876. godine navodi da su najčešće gajene sorte u 19. veku jabuke petrovača, ilinjača, zakvača, kiseljača, pamuklija, slatkača, đulabija i šećerlija. Literatura kazuje i da je u 13. veku arhiepiskop Danilo sadio kruške pri manastirskim imanjima, a posebno slađe sorte kao što je medunac. Šljive se gaje intenzivno od kraja 18. veka, a najpoznatije stare sorte su crvena ranka, požegača, metlaš, piskor, volujača…
o Kako dokazujemo stare sorte?
– Poreklo starih sorti je nemoguće dokazati – seobe naroda i ratni pohodi na ovim prostorima su donosili u Srbiju sve ono što se smatralo da je vredno doneti. Neke sorte su sasvim sigurno došle iz drugih zemalja, kao što je jabuka kožara, ali se smatraju domaćim sortama jer su vremenom postale deo tradicionalne poljoprivredne proizvodnje.
o Da li postoji način da prepoznamo stare sorte, recimo, jabuka?
– Starih sorti jabuka ima mnogo, nekada se i mi zbunimo na terenu jer su nekada vizuelno veoma slične, ali su ukusi i mirisi potpuno drugačiji. Jabuka prancija veoma liči na jabuku budimku, ali je prancija slatka, a budimka kisela. Neke sorte se odmah prepoznaju po specifičnom izgledu, kao što su kruška lončara ili jabuka ivanjača, nekada je rešenje jabuku probati, a najbolje je pitati ljude iz lokalne sredine – oni su najbolji poznavaoci starih sorti svoga kraja i njihovi čuvari. Mnoge od tih sorti imaju specifične namene (za pečenje, sušenje, turšiju, za jelo sveže, za džemove, rakiju…) i načine čuvanja (na tavanu, u pšenici, u trapu, u stogu od šaše ili veoma otporne sorte – opstaju i pod snegom). Srpski seljak je sve te informacije i tradicionalna znanja o starim sortama sačuvao i zato mu moramo biti zahvalni.
CENJENE
– Stare sorte voća, povrća i žitarica imale su izuzetan značaj: opevane su u pesmama, posvećene su im priče, oslikane su na slikama i upotrebnim predmetima. Svaka sorta je imala svoju namenu: ilinjača i kolačara su jabuke od kojih su se pravile najbolje pite; jabuku slatkaču je krasio veliki procenat šećera, zbog čega su je najviše volela deca; kruška lubeničarka jela se odmah – nije se mogla dugo čuvati; kruška takuša je služila za sušenje, a lončara je bila najukusnija pečena – direktno iz rerne smederevca. Iako su na trpeze došli parizer, gazirana pića i margarin, nećete sresti osobu sa sela koja se ne obraduje plodovima starih sorti. One jesu zapostavljene, ali ipak cenjene i u narodu omiljene.
o Da li stare sorte voća, recimo, daju plod bez ikakvog prskanja?
– Svi možemo da se setimo nekog starog stabla jabuke ili kruške koje rađa. Sigurno su svi koji su bili u nekom selu primetili te veličanstvene starine, koje nisu prskane nikakvim sredstvima, a ako su orezane, orezane su pre 20,30,ili 50 godina, a mere navodnjavanja se ne primenjuju uopšte. Nikada prskana jabuka ilinjača, koju smo mapirali 2019. godine, daje plodove koji su bili u proseku teški 650 grama! Naravno, postoje i sorte sa manjim plodovima . Primeri su letnja petrovača i šumatovka. Ipak, petrovača ima neponovljiv ukus, a šumatovka spada u najotpornije sorte jabuka! Dakle, nije sve u prinosima, ima nešto i u kvalitetu i otpornosti. To ne znači da ne treba tim starim stablima pomoći – malo ljubavi u vidu redovnog orezivanja može im pomoći. Takođe, važno je da te sorte prekalemimo, da ih ne bismo trajno izgubili.
o Koje je povrće nekada bilo glavna hrana na srpskim trpezama?
– Pre otkića Amerike, nisu nam bili poznati paradajz, paprika, pasulj, krompir, kukuruz, bundeva. Na našim prostorima gajila se loboda, bamija, kupus, bob, sočivo, spelta, pšenica belica i ošljara, razne sorte ječma. Naši stari su više koristili darove prirode: gljive, divlje biljke i divlje voće, meso se nije toliko jelo.
o Da li kod vas mogu da se kupe sadnice ili semena starih sorti?
– Ne, mi ne prodajemo sadnice. Mi smo neprofitno udruženje građana. Naš zadatak je da sorte popisujemo, identifikujemo, umnožavamo materijal u svrhe očuvanja, ali i promovišemo stare sorte i ljude koji ih proizvode. Ipak, na fejsbuk stranici Ekološkog pokreta ćemo okačiti vest kad god neko od naših saradnika kalemara bude imao sadnice starih sorti, tako da se možete snabdeti ovim sadnicama.
PRINOS
– Intenzivna poljoprivreda je stavila prinos ispred kvaliteta i otpornosti. Veliki prinosi su isticani kao prednost, bez obzira na veliku upotrebu pesticida i đubriva, čime je potpuno narušena ekološka ravnoteža. Savremene sorte moramo da održavamo na aparatima, a stara stabla voća bez ikakve nege opstaju i rađaju po rubovima naših sela.Nije teško zaključiti šta je dobro..
o Da li su ljudi svesni značaja starih sorti koje su hranljivije, ukusnije i bez hemije?
– Kada smo počinjali sa bankom semena starih sorti, nismo ni slutili da su ljudi ovoliko zainteresovani za njih. Vremenom smo shvatili da nije problem ljude zainteresovati za stare sorte, već obezbediti sadni materijal za sve zainteresovane, što je i za nas bilo veliko iznenađenje. Ono što nas posebno raduje, za stare sorte nisu zainteresovane samo starije generacije, već postoji čitava grupa mladih ljudi koji žele da ih posade na svojoj dedovini. Uglavnom je reč o ljudima koji su imali priliku da probaju stare sorte nekoliko puta u životu, a sklop mirisa i ukusa tih plodova im se trajno urezao u sećanje. Takođe, ljudi su sve više zabrinuti za svoje zdravlje i svesni su da ono počiva na zdravoj hrani. Takođe, veliki broj ljudi je protiv uvođenja GMO u našu poljoprivredu, a kao alternativu tom putu vide autohtone sorte. Naše pravo jeste da biramo šta ćemo jesti, a ima li boljeg izbora od onoga što se vekovima razvijalo i nicalo na ovim prostorima, stvarajući naše pretke i nas same.
D.D.
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
