Etno vez, a sasvim u trendu. Vezilje iz Inđije prave takve predmete da ne možete da ostanete ravnodušni. U kape, košulje, torbe, haljine, narukvice, lopte,igračke, one unose tradiciju i prošlost koja se odlično uklapa sa modernim. Unose i energiju koja je kao molitva, strpljiva i predana. I kreaciju i maštovitost, i mnogo, mnogo sati sedenja i rada.
Ono što nastane – neodoljivo je.
One vole da rade i preplavi ih zadovoljstvo kad na ulici vide devojku koja nosi vezenu košulju ili muškarca koji je svoj laptop stavio u ručno rađenu torbu sa motivima srpske tkanice.
Nije važno da li su ih vezle vredne ruke žena iz njihovog udruženja koje nosi naziv po zaštićenom cvetu gorocvetu ili nekog drugog od onih dvadesetak udruženja, koliko ih ima u Srbiji.
– Bitno je da se nosi i koristi – kaže Jovanka Šovljanski, jedna od vrednih žena iz Inđije iz udruženja „Etnodom Gorocvet“ koje već četrnaest godina stvaraju upotrebne predmete „od prošlosti“.
Kroz moderne predmete, staro platno i srpski motivi nastavljaju svoj život. Stižu u domove ljudi širom sveta. Dosta njih – diplomatskim putem. Vlada Srbije često kao poklon daje upravo predmete domaće radinosti. Supruga američkog ambasadora En Fodfri za koju su vezilje iz Inđije napravile pet stolnjaka, bila je oduševljena njihovim radom.
Da bi se napravio jedan mali novčanik, recimo, treba sati i sati rada. Predmeti domaće radinosti – nisu na prvi pogled jeftini. Ali, kada se cena jednog rada istakne u vremenu koje je bilo potrebno da se on izradi – stvari postaju razumljivije.
-Postoje dva načina da imate takvu stvar – kaže Jovanka – ili da sednete i sami je napravite, što naravno, nije nemoguće, ili da je kupite. Pa, kako vam volja.
Etno vez je,naravno i isplativ, od njega se zarađuje, proizvodi mogu da se kupe na internetu,a i vlada pomaže udruženja zapošljavajući vezilje.
Zrači energija iz svakog predmeta u koji je uložen trud da se sitnim, pažljivim potezima napravi slika ili poruka. Obično se veze na pamučnom platnu za vez, lanenom, panama, čoji, plišu.
-Sve zavisi od toga šta radimo, pa je i izbor platna tome podređen. Vezemo azbuku, staroslovenska slova, grifone, detalje iz Miroslavljevog jevanđelja – kaže Jovanka
Veze se koncem u boji i umetnice sa iglom slažu boje jednako vešto kao što ih slikar kombinuje. Koristi se i zlatovez koji se, naravno pravi, koncem u boji zlata.
Ali, nekada nije bilo tako.
-Ne tako davno, zlatovez je bio urađen od pravog zlata – govori Jovanka Šovljanski.- Koristio se na dvoru i po manastirima. Ta zlatna žica bila je, naravno, veoma skupa jer je bila od pravog zlata i tanka, što je bilo teško postići od plemenitog metala kao što je zlato. Zlatna žica se polagala na platno, nije moglo bukvalno da se veze i savija kao konac. Danas mi to radimo na kapama, posebno na tradicionalnoj vojvođanskoj kapi, ili prilikom izrade nošnje.
Žene iz „Gorocveta“ posebno vole da rade grifona. To je mitsko krilato čudovište, sa telom vuka, nogama lava i glavom orla, iz čijih očiju sevaju munje. Perje na leđima je obično crno, na grudima crveno, na vratu plavo, a na krilima belo.
Ali, ne mora da bude takvih boja. Inspiracija je na umetniku koji će ga stvoriti svojim bojama u ovom slučaju – koncem.
Grifoni su bili čuvari zlata u zemlji koja leži između Arimaspa (mitski jednooki narod na severu Skitije, na Uralu) i Hiperborejaca (mitski narod koji živi na krajnjem severu Evrope, „s one strane Severnog Vetra”, gde se ne može dospeti ni kopnom ni morem), kako se navodi u Rečniku grčke i rimske mitologije, Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović-Kuzmanović.
Mali demoni se posebno dopadaju deci, pa na radionicama koje su organizovane žele da ih vezu. Malo je zahtevnije, ali upornost uvek da rezultat.
-Puna su nam srca kada vidimo koliko se deca raduju radionicama koje organizujemo – kaže Jovanka Šovljanski. – Od onih malih od šest godina do četrnaestogodišnjaka, svi se nadmeću ko će bolje da izveze neki motiv. Mi im nacrtamo motive ili slova, recimo, a onda oni vezu. Te radove zatim uramimo, pa ako dođete u Inđiju, i posetite osnovnu i srednju školu videćete na zidovima te divne dečje radove.
Vezilje u Inđiji, organizovane su u udruženje, uvek ima između deset i dvadeset. Različitih su godina, ima mladih, sredovečnih, starijih. Radionice koje se organizuju garant su budućnosti. Sigurno će neko od dece pamtiti druženje sa veziljama i prve pokušaje da nešto koncem napravi na platnu. A onda, kad odraste možda će i poželeti da se priključi udruženju. Da čuva tradiciju unoseći je u moderne predmete.
-Etno vez nije mrtav, ne, nikako – reći će zbog toga Jovanka Šovljanski.- Daleko od toga.
Na ovaj način – kada se ideja sadi i zaliva, sigurno je da je u pravu.
Naziv
Gorocvet (Adonis vernalis) je žuti cvetak iz familije ljutića, zaštićen je zakonom jer je jedna od najugroženijih vrsta. Naziva se i zečji mak, gospina vlas, gorocvat.
Vidi još: Gde stanuje duša
