Mandragora je biljka koju sam čula da vrišti, baš kako se o njoj priča.
Jedne sam noći sanjala kako sam po zapisima tražila mandragoru i obrela se ispod drveta gde je neko bio obešen. Na tom drvetu još je visila o užetu aura jadnika. Počela sam da kopam tačno ispod nje, ali se zemlja uzmicala, sve bežeći od mojih golih ruku i sakrivajući dragoceni koren. Nekako sam ga uhvatila, a on se pretvorio u živog čovečuljka koji je počeo nepodnošljivo da vrišti. Nisam ga izvukla jer se preda mnom pojavila Munkova slika “ Vrisak” u koju se ta vrišteća mandragora sakrila.
U mom snu mandragora je bila kao i na fotografijama u retkim knjigama koje sam čitala. Koren u obliku čoveka, sa trupom, nogama, rukama i glavom. Može biti muško, žensko, ili dete. Njena mističnost, tajanstvenost, povezanost sa drevnim i natprirodnim, oblik korena koji podseća na čoveka, snaga da ubije i ozdravi, da ponese u oblake i da stvori magiju kakvu zaželiš – sve ono što je opsedalo najranije ljude, fasciniralo je i mene.
A tek legende i mistične priče koje su zabeležili drevni pisci! Sve se to duboko usadilo u moje misli.
Teofrast u 3. veku p.n.e. je, recimo, pisao da se ova biljka bere tako što se prvo iskopa krug oko nje, zatim se odseče stablo od korena. Ali čovek u tom trenutku mora biti okrenut prema istoku. Zatim se izgovaraju bajalice i tajne mantre, pa se primenjuje poseban drevni ples da bi se tek nakon svega toga ova biljka izvadila.
Drugi je nikada nisu vadili svojim rukama jer se verovalo da će onaj ko je izvuče – jednostavno umreti. Zbog straha da se to ne desi, oni su terali psa da je iskopa, nakon čega bi, verovalo se, jadničak umirao. Treći su se bojali njenog vrištanja. Zbog toga što ima koren koji podseća na čoveka ali i zbog jakih halucinogenih efekata ljudi u dalekoj prošlosti su zazirali od mandragore. Ali, ne baš svi. Bilo je i onih koji su je koristili u magijskim obredima. Vračevi i vidarke, koje su tokom istorije proganjani i nazivani vešticama i vešcima, koristili su je za lečenje jakih bolova, tumora, preloma, reume. Pred operaciju, davali su pacijentu da žvaće mandragoru.
Ali je sok od sveže mandragore korišćen i za popravljanje raspoloženja ili depresije što bi danas rekli, za smirenje i dobar san. Poznato je takođe da je mandragora korišćena i za abortuse.
Posebno je bila popularna kod Rimljana jer su se obilato koristile njene halucinogene moći, ako se ne bi preteralo. Psihoaktivne supstance pomagale su raznim proročicama i zvezdočatcima da proreknu sudbinu i vide ono što u normalnim okolnostima ne bi. Bila je tražena, pa su je donosili u Rim. Opsivali su je (Flavius Josephus ) kao biljku koja raste u krajevima oko Sredozemnog i Mrtvoga mora i noću širi crvenkasto svetlo. Sakriva se od ljudi ali je oni pronalaze tako što je poprskaju urinom ili krvlju od menstruacije.
Od najstarijih vremena ostalo je do danas verovanje da mandragora može da raste samo ispod vešala gde je na zemlju iskapao urin ili sperma obešenog.
Svi ti detalji mistične mandragore ostali su duboko usađeni u memoriju i mom čuđenju nije bilo kraja kada sam je prošle godine, na Rtnju ugledala među travama i čajevima, džemovima i pletenim čarapama koje je prodavala jedna meštanke.
– Našli ste je ispod drveta gde je neko bio obešen?- pitala sam ushićeno.
Pogledala me je praveći se da je sasvim normalno to što sam rekla i brzo odgovorila:
-Nisam ja, to jedan čovek bere raskovnik i donosi ga.
-Raskovnik…? Ali to je mandragora – rekla sam.
-Kod nas se zove raskovnik. Kaže se, što veštica zakuje, to raskovnik raskuje.
-Kupujem – rekla sam.- To sam oduvek želela bar da vidim a ne da imam.
-Znate kako se koristi? – pitala me je.
Koristi? Zbunih se. Znala sam da ne sme da se koristi. Čula sam priče kako su je neki koristili, pa su završili u ludnici sa snažnim halucinacijama iz kojih nisu mogli da izađu. Znam priče o jednom liku koji je utripovao da je pas, pa je zapišavao bandere po Splitu sve dižući jednu nogu. Znam i za priču nekog lika koji je uzeo komadić od 5 grama pa je završio na drvetu, odakle su ga skinuli vatrogasci tek posle 18 sati, upišanog i uneređenog i izbezumljenog. Znam, i za priču da ako se uzme malkice, sasvim malkice, onda ste u transu, između jave i sna, u prelivu neverovatnih boja i putuješ dalekim svetovima. Čula sam i da je opasan afrodizijak. Ali, iznad svega pamtim šta mi je u jednom intervjuu rekla profesorka Vesna Kilibarda, stručnjak za otrovne biljke kod nas.
„Mandragora (Mandragora officinarum) pripada familiji Solanacea“, rekla je.“ Čudotvornost ove biljke, koja se skupo plaćala, potiče od smeše atropina, skopolamina i hiosciamina. Biljke koje su srodne i pripadaju istoj familiji, a uspevaju i u našem podneblju su bunika, tatula i velebilje. Sve su otrovne“.
Žena mi pruži mandragoru smotanu u novinsku hartiju.
-Mislim da se ne koristi, otrovna je – rekoh joj nesigurno.
-Da, naravno, nego veruje se da čuva kuću, domaćine i da donosi pare i može sve što poželiš. Uzmete ovu biljku, podelite je na tri dela. Jedan deo stavite ispod praga, da brani ulaz loše energije, drugi deo u dnevni boravak, a treći u novčanik. Tako kaže vlaška magija. Ili neki drugi raspored. Sve po želji.
Uzeh čovečuljka. Napravih svoj raspored. S vlaškom magijom nema šale.
bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma slikar slikarka srbija srce travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
