Duša i telo – to smo mi, ljudi. Svi skoro isti, a, opet, jedinstveni, unikatni i neponovljivi. U svim tim milijardama i milijardama segmenata od kojih se sastojimo.
O telu nauka ponešto i zna. Ali o duši – gotovo ništa.
Ne znamo čak ni gde stanuje duša, a kamoli nešto detaljnije tipa, kako izgleda, od čega je sastavaljena, da li se kreće, da li se deli, obnavlja …?
Tragamo za njom od kako je sveta i veka.
Hrišćanstvo uči da je duša netelesna, neprostorna i neuništiva. Ona predstavlja unutrašnjost čoveka koji daje život telu. Ali, detalji su poznati samo tvorcu.
Mi, pravoslavci, verujemo da duša pokojnika obilazi oko svoje kuće četrdeset dana, zbog čega se i pali kandilo u kući pokojnika da joj osvetli put.
Posle toga arhangel Mihailo meri dušu, odnosi je na nebo i gore odlučuje gde će ona dalje. Vagaju se dobra i zla dela. Ako je za života činio samo loše – ide u pakao, ukoliko je taj čovek činio dobra dela – obezbedio je sebi raj.
Duša se može nastaniti svuda, i u živom i u neživom svetu. Može biti u drvetu, zecu ili u kamenu.
Čitajući Frejzera ( Zlatna grana) saznajemo da i australijski crnci veruju da u grudima imaju još jednog malog čoveka.
Huron – Indijanci, Oklahoma, verovali su duša ima glavu i telo, ruke i noge, kao i čovek.
Eskimi veruju da duša ima isti oblik kao i telo kome pripada ali je finija i uzvišenije prirode.
Po mišljenju Nutka-Indijanaca (ostrvo Vankuver, Kanada) duša ima oblik majušnog čoveka a njeno sedište je u temenu. Dok duša stoji uspravno, njen sopstvenik je zdrav i srčan, ali kad iz ma kog uzroka izgubi uspravan položaj, njen sopstvenik izgubi pamet.
Malajci zamišljaju ljudsku dušu kao malog čoveka, veličine palca i većinom nevidljivog. U stanju je da brzo leti iz mesta u mesto, odlazi iz tela za vreme spavanja, transa i bolesti a stalno posle smrti.
Narodi u Indoneziji misle da svakog čoveka pre rođenja pitaju koliko dugačku ili tešku dušu želi, pa mu se odmeri onoliko koliko želi. Najteža duša koja je ikada data teži oko 10 grama.
Beskrajan je niz verovanja gde je i šta radi duša.
Šta kaže nauka. Izgleda da i tu ima beskrajan niz „ dokaza“. Naučnici su pre par godina oprezno objavili da je možda duša u očima.
Ian Stivenson, Medicinski univerzitet Virdžinija, na oko 2.500 slučajeva dokazivao je da inkarnacija postoji u sećanjima male dece. Robert Lanza, profesor na Medicinskom fakultetu u Severnoj Karolini tvrdio je da fizička smrt nije konačna. Prema teoriji biocentrizma smrt je samo iluzija koju stvara naša svest. Smrt nije konačna kao što to mi mislimo, a glavna premisa joj je da je život ishodište koje stvara svemir, a ne da svemir stvara život.
Ruski naučnik Konstantin Korotkov, upravnik Instituta za fiziku u Sankt Petersburgu snimao je ljudsko telo u trenutku smrti na kome se vidi da astralno telo napušta materijalno telo.
Fotografija je urađena posebnom tehnikom, naprednim oblikom Kirlijanove fotografije, što je, kako se objašnjava, fotogram pod naponom koji koristi i Ministarstvo zdravlja za dijagnostikovanje bolesti.
Konstantin Korotkov je tvrdio da promenom naših misli menjamo i energiju u prostoru. Što dajemo – to i dobijamo.
Mislima gradimo naš svet, govorio je, svoju realnost. Niko nam nije kriv ni vlade, moćnici, komšije, prijatelji, neprijatelji, krivi smo sami. Tvorac nam je dao alat da sami pravimo svoj svet – pa iskoristimo ga.
Duša koja je snimljena, napustila je najpre trup i glavu, a zatim i srce i polne organe.
Profesor dr Dušan Šćepanović kome je pre deceniju i po presađeno srce mlađeg Nemca, misli da duša ne može biti u srcu.
– Duša sigurno nije u srcu – rekao mi je u jednom razgovoru.- Mislim da se nalazi u mozgu. Da je u srcu, ja bih imao tuđu dušu. Ovako, imam tuđu pumpu (srce) ali i dalje imam vlastitu dušu. U srcu, sigurno nije.
Ostaje naša suština tako i dalje zagonetna, neuhvatljiva i neizreciva. Zadatak za buduće generacije.
autor: Dijana Dimitrovska
Izvor Original
Vidi još: Moderna odeća „od prošlosti“
