Dragović je manastir koji ne želi da umre. Turci su ga rušili jer je hrišćanski, Mlečani jer nije katolički, a Švabe jer je srpski. Ali manastir Dragović, biser srpske kulture i istorije, podignut u vrletima Cetinske krajine ( Hrvatska) u najtežem periodu srpske istorije, neposredno posle Kosovske bitke – uspeo je da preživi ono što drugi nisu. Preživeo je strašne dane kada je njegov narod unijaćen od Mlečana, a to su, kažu bili najteži trenuci u njegovoj tragičnoj istoriji, preživeo je Turke koji su ga palili i pustošili, samoću u kojoj je provodio decenije, preživeo je i Nemce i njihove saveznike …
Niko i ništa nije mogao da ga izbriše, jer je posle svake nesreće kao divan cvet na proleće nicao iz kamenite zemlje dalmatinske i krajiške.
Zapisano je da je podignut 1395. godine i od tada bio je važan centar srpske i pravoslavne duhovnosti u Dalmaciji, koji je čuvao našu tradiciju i veru, okupljajući narod pod svoje skute. Kaluđeri su ga čuvali i predavali dalje iz generacije u generaciju kao najdragoceniji biser. Uvek na meti vlasti, uvek prvi na udaru, ali nekim čudom, čuvali su monasi i narod Dragović.
Kada su nerpijatelji pravoslavlja videli da Dragoviću, jednom od najstarijih srpskih manastira ( ne samo srpskih) ne mogu ništa jer ga duh naroda iznova diže – odlučili su da i njega i mesto gde je trajao vekovima – potope.
Svaki Krajišnik i danas će reći da su to uradili 1952. godine hrvatski komunisti. Tako je pesma zabeležila i istorija zapamtila sa mnogo gorčine i jada jer kažu da najveći od svih zlotvora ne behu ni Turci, ni Mlečani, ni Švabe nego komunisti.
Izgradnja hidroelektrane na prelepoj reci Cetini i stvaranje veštačkog Perućkog jezera, koje je progutalo njihova sela i svetinje, a 8000 ljudi sa te voljene zremlje raselilo uglavnom po Srbiji – veoma je teško preživljen.
Stariji su govorili da su retki od njih mogli da gledaju bistru vodu Cetinu kraj koje su provodili mladost kupajući se, sada pregrađenu i zaustavljenu, kako potapa prastari manastir i njihove kuće. Voda je prekrila sve što su voleli. Krajišnici su plakali i pevali : „ Dragoviću slavni manastire, tvoje ime nikad ne umire.“
Iz starog manastira koji je dobio naziv po reci Dragović na čijim obalama je vekovima stajao, preneli su vredne knjige i stare spise, i sagradili u blizini novi manastir i novu crkvu. Osveštan je 1959. na Malu Gospojinu. Čuvao je u svojoj biblioteci hiljadu knjiga a među njima najvrednije: oktoih iz 14. veka, minej za mesec maj iz 1531. godine, pisan u Studenici, knjigopečaćen u Ostrogu 1594, zakonopravilo je knjigopečaćeno u Moskvi 1653. U riznici čuvao se antimins patrijarha Arsenija Čarnojevića iz 1692. (prvi barokni antimis u Srba) i dva jerusalimskog patrijarha Dositeja od 1701. godine. I ručni krst nastojatelja Vasilija iz Kosjereva od 1739. godine, srebrni filigranski kivot. U malom kivotu dragovićke crkve čuva se deo mošti srpskog arhiepiskopa Svetog Georgija i delovi rize Svetog Spiridona, donesen sa Krfa. Tu su i zapisi Dositeja Obradovića, koji je na svojim putovanjima svraćao i u manastir Dragović, gde su dolazili i Laza Kostić, Ivo Ćipiko i Simo Matavulj.
Nikao je tako novi Dragović ali stari Dragović, najtužniji od svih naših svetinja, nije hteo da nestane.
Iz bistre reke Cetine zarobljene u jezeru, počela je za sušnih dana da izranja potopljena crkva. Najpre u čudu a zatim na radost naroda koji se krstio i govorio kako „ima Boga“.
I danas, kad nivo vode opadne, izrone ruševine stare nemanjićke crkve, kao da žele da pogledaju na novu lepu crkvu na brdu, u senovitoj tišini, u kojoj svaki dan bratstvo u molitvi pomene svoju potpljenju starinu. Zbog te molitve stari, nemanjićki Dragović – večito živi.
.
Dijana Dimitrovska, izvor Slovo
bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma slikar slikarka srbija srce travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
