U vremenu davno prošlom tvrđava Borač bila je kraljica gružanskog krajolika. Smeštena na vrhu Boračkog krša, masiva kod sela Borač u Gruži, sa divnom pozicijom između tri mala sliva: Male Reke, Boračke reke i potoka Bubana, gospodarila je krajem.
Moćna, velika i čvrsta građevina, koju je održavala ogromna vojna posada, mogla je da primi u nevolji stanovništvo okoline. Ponos vladara u jednoj od najlepših i najplodnijih dolina u Srbiji, drevna tvrđava koju su na temeljima nekog rimskog kastruma sagradili naši praoci, polako izjedana vremenom danas skoro da se više i ne razaznaje od moćne stene na kojoj je iznikla. Potrebno je napregnuti vid da bi se ugledali njeni ostaci, ili se zaputiti na vrh Boračkog krša u potrazi za njenim drevnim tesanicima. Među čvsrtim kamenom naći će se i delovi sige koji svedoče o reprezentativnoj ulozi. Unutar zidina je bila mala crkva, kako će arheolozi potvrditi. U podnožju brda ispod same tvrđave smeštena je i crkva svetog arhangela Mihaila koja danas predstavlja spomenik izuzetne vrfednosti.
Tvrđava Borač je jedna od najstarijih tvrđava koje se pominju u pisanim izvorima. Prva sačuvana vest navodi istoimenu župu Borač i datira iz 1220. godine kada srpski kralj Stefan Prvovenčani u svojoj povelji, pominje župu Borač kao prilog njegovom novoosnovanom manastiru Žiči. Grad Borač i tvrđava biće zabeleženi nešto kasnije u izvorima, a prvi siguran pomen datovan je u 1389. godinu.
Kamena kraljica gružanske doline, znatno je starija od pisanih izvora. Arheološki neistražena, ali ipak sa arheološkim nalazima iz 19. veka koji kazuju da je nastala na starijem rimskom kastrumu, tvrđava je prvobitno bila znatno manja, da bi je kasnije knez Lazar Hrebeljanović dogradio i ojačao radi zaštite od prodora Osmanlija. „Gradozidanije“ se dogodilo između 1371. i 1389. godine, kako je zapisano.
Gružanska kamena kraljica pominje se u mnogim spisima ( Grešni Nikola, napisao je svoj minej broj 155 pod Borčom gradom i priložio je hramu Arhangela Mihaila krajem 13. i početkom 14. veka) a najviše u ugarskim poveljama.
Kada bi se o gradu – tvrđavi sudilo na osnovu povelja ugarskog kralja Žigmunda Luksembruškog, pomislilo bi se da se radi o nekom svetskom važnom centru. Tvrđavu Borač će ugarski kralj pomenuti u najmanje 18 svojih po velja, a kraljica Marija, njegova prva žena, u najmanje dve svoje povelje.
Ugarski izvori će govoriti o ovoj tvrđavi u vreme pohoda kralja Žigmunda protiv Srba 1389. u jesen zbog toga što je knez Lazar posle smrti kralja Ludovika I 1382. godine odbio da bude ugarski vazal. Srpski knez se upleo u unutrašnje ugarske sukobe, stajući na stranu Žigmundovih protivnika, a uz to je pokušao da zauzme grad Golubac. Žigmund je krenuo na srpskog kneza krajem februara 1389. ali do borbe nije došlo jer su se protivnici izmiri posredstvom mačvanskog bana Nikole Gorjanskog, inače, Lazerevog zeta.
Ali, Žigmund će ipak krenuti na Srbiju i to posle Kosovske bitke kada je pred sobom imao posustalu državu bez vladara. Početkom novembra 1389. zauzeće „ gradove Čestin i Borač“. Ponosan ovim vojnim uspehom kralj Žigmund će ispisati pod Borčem čak sedam povelja, među kojima je jednu posvetio osvajačima.
Kada bi današnji mladi mađarski istoričari krenuli putem Žigmundovih povelja, silno bi se razočarali jer bi se dobrano oznojili dok ostatke Borača ne bi pronašli.
Da može da je vidi danas, bio bi razočaran i despot Stefan Lazarević kome je, po pisanju istoričara Konstantina Jiričeka, Borač bio omiljeno boravište. Mesec dana pre smrti despot će boraviti u voljenoj tvrđavi, u svoj maloj rezidenciji unutar grada. Despot Đurađ Branković će ojačati tvrđavu i biće to njeni poslednji svetli trenuci.
U svom mineju tvrđavu Borač će pomenuti i pop Bogdan koji je ostavio 1433. zapis o pomračenju sunca. Kao da je predskazao da za Borač sunca više neće biti.
Osvajaće je najpre princ Musa kada bude krenuo u vojni pohod na Srbiju, pa će opet biti u srpskim rukama, pa će na nju udariti 1438. godine sultan Murat II u novom osmanlijskom pohodu. Napustiće je 1444. kada opet Borač dolazi u srpske ruke. Tek 1459. osvaja je konačno Mehmed II Osvajač koji će pokoriti Srbiju.
Od tih mračnih vremena neće biti više zapisa o slavnom gradu Boraču, jer grada više neće ni biti. Još je Feliks Kanic, austrougarski putopisac i etnolog, koji je ostavio važne zapise o Srbiji 19.veka, prolazeći našim krajevima, naveo u knjizi „Srbija, zemlja i stanovništvo“ da je video do temelja porušenu okruglu kulu, na osnovu čega se zaključuje da je Borač već tada bio propao.
Vreme ga je zbrisalo sa lica zemlje.
Dijana Dimitrovska
autorka bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes dijana dimitrovska energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar knjiga kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med muzika nebojša đorđević i dijana dimitrovska nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija sve srpske vladarke svi srpski vladari travar tvrđava vino voda zdravlje čaj želudac
