Dr Nada Martinović, kako dijaspora priča srpsku priču

Da bi neko postao vrhunski muzičar mora da zna da je talenat samo svetlo u mraku koje može da se rasplamsa u čarobnu vatru, ali može i da ugasne i da ne ostavi traga. Dr Nada Martinović, pedagog, naučnik i dirigent iz Klivlenda, u razgovoru za Balkan City Magazine, ističe da postoji nekoliko ključnih faktora koji određuju muzički razvoj.

– To su dosledan rad i disciplina, emotivna povezanost sa muzikom, svestranost, unutrašnja motivacija (samo su neki od elemenata) –kaže dr Nada Martinović. – Naravno, i velika uloga mentora i okruženja u kojem dete raste. Ali, muzika nije samo veština – ona je način razmišljanja, osećanja i komuniciranja sa svetom. Pravi umetnici ne prestaju da rastu, istražuju i uče – jer muzika nije cilj, već putovanje.

o Koja sredina najviše pogoduje zdravlju dece?

– To je sredina koja pruža sigurnost, podršku i dovoljno slobode za istraživanje i izražavanje, ali istovremeno podstiče senzornu, emocionalnu i kognitivnu stimulaciju. Verujem da idealno okruženje za dete treba da bude bogato kvalitetnim muzičkim, ritmičkim i kreativnim iskustvima. Takođe, bogato zvucima prirode, blagim tonovima i kvalitetnom muzikom doprinosi smanjenju stresa i jačanju neuroloških veza, jer takva sredina ne samo da smanjuje stres već i jača neurološke veze.

O Da li srpska populacija, u Ohaju, gde živite, ima neku prepoznatljivost, običaje, navike ili se utopila u američko društvo?

-Srbi u ovom delu SAD nisu izgubili svoj identitet, još od migracije koja se dogodila između 1900. i početka Prvog svetskog rata do ove današnje. Prenosile su ga kroz generacije, često spajajući srpsku tradiciju sa američkim načinom života. Oni su vezani za svoju crkvu, tradiciju i zajednicu. Srpske pravoslavne crkve su i dalje centri okupljanja, ne samo u verskom, već i u kulturnom smislu. U crkvenim dvoranama organizuju se proslave, folklorne večeri, humanitarni događaji, školske priredbe i druge aktivnosti koje okupljaju različite generacije Srba. Školska slava Sveti Sava je posebno značajna – najposećenija godišnja priredba, gde deca kroz recitacije, pesme i dramske prikaze uče o svom kulturnom nasleđu. Srpska zajednica u Ohaju prepoznatljiva je i po folklornim ansamblima „Morava“ i „Srbija“, fudbalskom klubu „Karađorđe“, muškom horu „Kosovo“,dečjem horu „Sveti Sava“. Tu je i Srpska bašta, jedinstveno mesto koje predstavlja istoriju i doprinos Srba u ovom delu Amerike.

O Dirigent ste i osnivač dečjeg hora Sveti Sava i srpskog muškog hora Kosovo. Oba naziva: Sveti Sava i Kosovo su ključna za srpsko nasleđe. Da li to prepoznaju naši ljudi?

-Dečji hor „Sveti Sava“ osnovala sam pre 23 godine, u vreme kada su moja deca bila mala i kada sam tražila odgovarajuću aktivnost na srpskom jeziku prilagođenu njihovom uzrastu. Pošto obe srpske crkve u Klivlendu nose ime Svetog Save, a moja želja je bila da hor okupi decu iz cele srpske zajednice, ime se samo po sebi nametnulo kao najprirodniji izbor. Muški hor „Kosovo“ sam preuzela nakon što se njegov osnivač i dirigent, dr. Rick Zivic, povukao iz aktivnog rada. Obe ove institucije nose nazive ključne za srpsko nasleđe, i naši ljudi to, naravno, prepoznaju i poštuju.

O Šta kažu Amerikanci na srpsku Barbiku?

-Ideja da obučemo Barbiku u srpsku narodnu nošnju rodila se pre više od deset godina, kada smo mama i ja želele da jednoj Amerikanki poklonimo nešto autentično i posebno. Toliko nam se dopala ta prva „pokrštena“ Barbika da smo shvatile koliko moćno sredstvo može biti za prenošenje priče o srpskoj kulturi i tradiciji.Do sada smo kreirale oko 15 različitih postavki i scena iz srpske istorije i običaja, poput:“Slava“, „Materice“,“Badnje veče“,“Lazarice“,“Kosovka devojka“ i druge.

O Koja srpska pesma, po vama, oslikava Srbiju?

-Ako bih morala da izdvojim pesmu koja u sebi nosi suštinu Srbije, to bi bila „Тамо dаlеко“. Ova pesma nije samo melodija – to je sećanje, emocija, bol, ponos i neraskidiva veza sa zavičajem. Nastala u vihoru Prvog svetskog rata, ona u sebi nosi priču o stradanju, ali i o nepokolebljivom duhu srpskog naroda. Njena melodija budi nostalgiju, a njene reči dodiruju svakoga ko nosi Srbiju u srcu, ma gde se nalazio u svetu. Pored nje, „Vostani Serbije“ zauzima posebno mesto. Ova prelepa pesma, koju je napisao Luka Protić na stihove Dositeja Obradovića ukazuje kako se narod kroz vekove uzdizao iz pepela. Naravno i pesme „Vidovdan“, „Oj, Moravo“, „Marš na Drinu“ i mnoge druge izvorne narodne pesme iskazuju suštinu Srbije.

O Da li Amerikanci bar nešto znaju o Srbiji, i šta?

-To zavisi od osobe. Imala sam priliku da upoznam Amerikance koji znaju dosta o Srbiji, dok drugi jedva da su čuli za nju. Sve zavisi od njihovog interesovanja, obrazovanja, ali i kontakta sa Srbima. Najčešće znaju za Novaka Đokovića koji je globalni ambasador ne samo tenisa, već i naše zemlje. Košarkaški navijači znaju za Nikolu Jokića. Mnogi znaju i za Nikolu Teslu, iako ga često smatraju „američkim naučnikom“, ali sve više ljudi je svesno da je bio srpskog porekla. Stariji pamte Srbiju sa Titom i Jugoslavijom, kao i sa ratovima devedesetih. Beograd je poznat onima koji putuju kao grad noćnog života i kulture. A oni koji su probali srpsku hranu, ne zaboravljaju reč „ćevap“ i „burek“, neki znaju i za šljivu (šljivovicu)

O Šta je po vama najlepše iz Srbije što bi trebalo predstaviti Amerikancima?

-Ono što uvek ostavlja snažan utisak na Amerikance (i sve strance) jeste autentičnost i dubina naše tradicije, umetnosti i gostoprimstva. Mislim da je malo njih čulo za naše srednjovekovne manastire, Svetog Savu, značaj Kosova ili srpske velikane poput Milutina Milankovića i Ive Andrića. Predstavila bih im srpsku muziku koja je neverovatno raznovrsna i emotivna, zatim prirodu i jedinstvene predele od Đavolje Varoši, preko Tare i Drine, do Uvca i manastira u liticama, naravno i običaje i tradicionalni identitet – srpske slave, Badnje veče, lazarice, venčići, pesme uz gusle, ali i hranu. Amerikanci vole nešto autentično, nešto što nije globalizovano. U suštini, ono najlepše što možemo predstaviti Amerikancima nije samo nešto što vide, već nešto što dožive – energiju, emociju, gostoprimstvo i duh koji su jedinstveni za Srbiju. Zato je važno da mi pričamo svoju priču, jer ako to ne uradimo, neko drugi će je ispričati umesto nas.

Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine,2025.

Srpski jezik

-Prvi i najvažniji razlog zašto mnoga deca iseljenika ne govore srpski je činjenica da jezik okruženja dominira. Čak i ako roditelji govore srpski kod kuće, deca ga često ne koriste aktivno jer im je svakodnevni život van kuće na engleskom. Takođe, ne smemo zaboraviti istorijski kontekst. Generacije koje su se doseljavale nakon Drugog svetskog rata često su težile što bržoj asimilaciji. U to vreme, očuvanje jezika nije bilo prioritet, a u mnogim porodicama se čak podsticalo da deca ne govore srpski, kako bi se lakše uklopila u novu sredinu. To je dovelo do toga da danas imamo odrasle ljude srpskog porekla koji ne govore srpski, ali sada žele da vrate jezik u svoje porodice. Zato svoju decu upisuju u crkvene škole, folklorne grupe, horove i druge programe, gde kroz igru, pesmu i zajednicu prirodno uče srpski.

Međutim, situacija se značajno promenila posle poslednjeg talasa doseljavanja tokom devedesetih godina. Ova generacija Srba došla je sa snažnom željom da očuva svoj identitet, pa su od malih nogu insistirali na dvojezičnosti. Tu je još jedan važan faktor, a to je nedostatak formalnog obrazovanja na srpskom jeziku. U većini zemalja gde živi srpska dijaspora, srpski se ne predaje u školama, pa njegovo očuvanje zavisi isključivo od porodice i zajednice. Deca koja ne pohađaju crkvene škole, folklor ili druge programe često nemaju dovoljno prilike da razviju pismenost i tečnost u govoru.

Na kraju, treba imati na umu da je mešanje jezika u dvojezičnim porodicama prirodan proces. Ako roditelji nisu dosledni u korišćenju srpskog kod kuće ili ako se brzo prebacuju na engleski kada dete ne razume neku reč, srpski postaje pasivan i deca ga koriste sve manje.