Stefan Lazarević, stariji sin kneza Lazara i kneginje Milice, morao je, kao retko koji vladar, da stalno brani svoja nasledna prava. On nije odmah došao na vlast posle smrti svog oca,  kneza Lazara 15. juna 1389. godine.  Tada je imao tek 12 godina, pa je vođenje poslova preuzela njegova majka, kneginja Milica.  Kada je knez Stefan postao punoletan 1393. godine  i formalno preuzeo vlast, kneginja Milica se zamonašila postavši monahinja Jevgenija. Ali, nije se odrekla vlasti već je sa svojim sinovima ( imali su osomoro dece ukupno)  kao  savladar donosila važne odluke.

Markantan, harizmatičan, hrabarf i obrazovan, despot je bio ličnost o kojoj se pričalo. U gotovo svim starim spisima koje pominju despota Stefana, uočava se  opis njegove fizičke lepote. Dubrovčani su se obraćali Stefanu Lazareviću kao „gospodaru visokom telesno i umno”, jer  ga  opisuju kao vrlo visokog čoveka, a njegova duhovna i umna visina bila je obogaćena ljubavlju prema književnosti i lepim umetnostima. Otuda i naziv Stefan Visoki.

  Posle bitke na Kosovu, položaj Srbije je bio težak. Vazalski položaj u takvoj situaciji bio je neizbežan. Pitanje je bilo samo kome se prikloniti budući da se na osmanskom dvoru vodila bitka za prevlast Bajazita i njegovih sinova. 

 Stefan Lazarević se priklonio Bajazitu od koga je, kako je njegov savremenik Konstantin Filozof pisao, o upravljanju državom Stefan najviše učio. Bajazit je bio i njegov zet ( sestru Oliveru je lično odveo u harem sultana Bajazita) za kojeg je vojevao mnoge bitke.

 

Red zmaja

Krajem 1408. došlo je do daljeg zbližavanja  između kralja Žigmunda i Stegana Lazarevića. Ono je poznato po tome što je ugarski kralj ustanovio novi red vitezova  u zemlji, koje je nazvao Zmajevim redom , po simbolu koji su koristili prpadnici tog reda – zmaju. Tim simbolom kralj je odlikovao pojedine članove vlasteoskih  porodica  koje su pretežno poticale  iz južnih predela Ugarske . U Budimu je na prvom mestu  tim znamenjem odlikovan Stefan Lazarević.  Prihvatio je simbol Zmajevog reda kao i običaje vezane za to. U despotovom dvorcu u Beogradu  otkrivene su predstave  zmaja na pećnjacima koji su  su urađeni po uzoru na one u kraljevskoj palati u Budimu.

  Bitka kod Angore  protiv mongolskog kana Tamerlana je bila jedna od najznačajnijih. Bar za  Stefana. 

Pošto je Bajazit  bio zarobljen,  Stefan je u povratku iz Angore svratio u Carigrad gde mu je car Jovan VII Paleolog dodelio titulu despota, najveće vladarsko zvanje Istoka posle carskog, a za ženu Đenovljanku Jelenu Gatiluzi, ćerku gospodara Mitilene. U isto vreme,  na osmanskom prestolu nastale su nesuglasice oko prestola, pa je despot odlučio da se okrene Ugarskoj i vazalstvom prema njoj proširi Srbiju.  Bio je to pravi potez jer u suprotnom, pitanje je da li bismo danas imali Beograd.  Tada je od ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog  Stefan Lazarević  dobio na upravu Mačvu i Beograd, a kasnije i Golubac, Srebrenicu i deo današnje Vojvodine sa Zemunom, Zrenjaninom i Bečejem sve do Apatina.

Odmah po preuzimanju Beograda, Stefan je započeo obnovu tvrđave, koju su Osmanlije i on razrušili par godina ranije. Pored toga, započeo je i radove na razvoju grada, koji su izvođeni do kraja njegove vladavine, a već 1405. godine, Stefan je u Beograd preneo svoju prestonicu, koja se do tada nalazila u Kruševcu.

 Za samo nekoliko godina Stefan Lazarević je obnovio zemlju. Gradio je palate, crkve i škole, reformisao vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, mudro raspolagao bogatim rudnicima u Novom Brdu i Srebrenici i učinio Srbiju najvećim proizvođačem srebra i jednom od ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope.

 Da bi ojačali svoju poziciju u Srbiji Lazarevići su morali da nađu sponu sa Nemanjićima. To nimalo nije bilo lako budući da su zakoniti muški potomci izumrli. Po tadašnjim shvatanjima letgitimni vladari mogli su postati  jedino“ izdanci Nemanjića. Lazarevići to, nažalost, nisu bili. Godinama je tražen izlaz iz ovog začaranog kruga, da bi ga na kraju pronašla – crkva. Što je vreme više odmicalo to je  Lazareva žrtva na Kosovu u očima savremenika bivala sve veća i značajnija. Pošto su njego ve mošti bile relativno očuvane, Crkva je proglasila kneza Lazara za svetitelja. Posle obavljene kanonizacije, maloletnim sinovima  „ svetog kneza Lazara“ pribavljen je izuzetno visok ugled  kao izdancima novog i „ svetog korena“. Tek kao takvi, u svesti naroda, Lazarevići su mogli da zamene Nemanjiće.

. Iako je  kneginja Milica  bila je kći kneza Vratka i po toj  očevoj liniji daleki potomak najstarijeg Nemanjinog sina Vukana, na to srodstvo Lazarevići nisu smeli da se pozivaju posebno zato što je u to vreme još bio živ  Konstantin Dragaš, sestrić cara Dušana, koji je bio najbliži srodnik sa Nemanjićima.  

   Krajem 1408. godine izbilo je neslaganje između  Stefana Lazarevića i njegovog brata Vuka. Odnosi među njima su i ranie bili zategnuti, ali su zalaganjem njihove majke kneginje Milice, držani u relativnom miru.  Njenom smrću 11. novembra 1405. godine nestala je i poslednja spona među braćom. Različiti interesi poveli su ih  suprotnim putevima.

  

Zadužbina Manasija

U svojoj zadužbini, Manasiji (Resavi), Stefan je osnovao prepisivačko-prevodilačku Resavsku školu, opremio je izvanrednom bibliotekom i u njoj okupio učene ljude. Lično je prevodio dela sa grčkog i latinskog jezika među kojima i dela Platona, Arstotela i Pitagore. Svom biografu Konstantinu Filozofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatiju kao „Skazanije o pismenih” (Povest o slovima).

Napisao je i jedno od najlepših dela srpske srednjovekovne književnosti „Slovo ljubve“ u kome se obraća neimenovanoj bliskoj osobi sa kojom je u lošim odnosima. Smatra se da je ta osoba njegov brat Vuk koji je kao i Brankovići želeo vlast i borio se protiv despota na strani Turaka, pa tako i stradao

 U to vreme Vuk Lazarević, u nameri da preuzme vlast od brata, podiže ustanak u Srbiji. Oslonio se na sultana Sulejmana, uvek spremnog da koristi i produbljuje razdore među kneževima. Vuku su se pridružili i Brankovići.

 Sukobi u Srbiji su okončani tek 1412. godine sporazumom da Đurađ Branković postane prestolonaslednik, kada i su sukobi među Osmanlijama u kojima je  1413. godine pobedio Mehmed I, zahvaljujući Stefanovoj pomoći, nakon čega je usledio period mira.

Despot Stefan Lazarević je iznenada preminuo u subotu, 19. jula 1427. godine, od posledica srčanog udara. On je na povratku iz Šumadije ka Beogradu, zastao nedaleko od današnjeg Kragujevca, kod mesta Glavica gde se nalazila jedna njegova zadužbina, da bi se odmorio i ručao, posle čega je otišao u lov. Dok je bio na konju, Stefana je udarila srčana kap. On je posle toga prenet u svoj šator u kome je i preminuo, a, prema navodima njegovog biografa, poslednje reči su mu bile:„Po Đurđa, po Đurđa“. Na mestu njegove smrti, njegov pratilac Đurađ Zubrović je podigao mermerni stub sa natpisom, koji se danas nalazi u porti seoske crkve u Markovačkim Crkvinama kod Mladenovca. Sahranjen je u svojoj zadužbini, manastiru Resavi a u martu ove godine despot se vratio u Beograd. Mošti Svetog despota Stefana Lazarevića prenete su u Beograd, gde  u Vaznesenjskoj crkvi trajno počivaju.

Nebojša Đorđević

bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva crna gora cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma slikar srbija srce travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac

oblakbeli

Postani član našeg kluba

Prijavi se za tekstove
oblakbeli.com