Svetozar Pajić Dijak, čuvar srpske baštine

Izgovorena reč je kao povetarac koji odlazi, gubeći se u odjecima, dok pisana reč traje. Reč napisana u kamenu, na pergamentu, drvetu i posle više stotina godina samo se obriše od prašine i reči izviru kao da su tog trenutka stvorene. Zahvaljujući prepisivačima, vrednim dijacima koji su vekovima prepisivali knjige, danas imamo dokaz daleke prošlosti. Ali, oni i danas vredno u tišini prepisuju najvažnija dela srpske istorije kojih, kako kaže Svetozar Pajić Dijak, naš prepisivač iz Novog Sada, hvala Bogu ima.

– Bogu hvala, Srbija ima mnogo toga da pokaže, i svom narodu, okruženju i šire – kaže kaligraf Svetozar Pajić Dijak u razgovoru za Slovo. – Ali, mene najviše čudi i stalno pitam sve, zašto mnogi ćute o tome da je velika većina knjiga napisana na srpskom jeziku? Ja prosto imam osećaj da se naša država stidi svoga viševekovnog dubokog pristupa pisanoj reči jer smo kao stari narod davno spoznali cenu i vrednost pisane reči koja je ostala do dana današnjih.

O Zašto je kaligrafija retkost kod nas?

-Kada sam prepisao treći put “Zakonik cara Dušana” , moj dobri pokojni profa koji je predavao pismo na Akademiji umetnosti Bata Nedeljković, u recenziji je napisao:,, Mnogi su pokušavali da napišu neko delo, ali nikad ga niko nije dovršio do kraja.”

Kada nas delo vodi onda dolaze mnoga odricanja od svega. Kada sednete da radite kaligrafiju – na vreme ne gledajte. Pitam svakoga, pa i ustanove, ko bi organizovao i platio nekoga da mesecima ili godinama plaća obučenog kaligrafa da prepisuje ili piše neko određeno delo? To neće niko da plati, a oni koji se čvrsto odluče da ipak probaju da nešto urade posle par meseci odustaju jer shvataju da im to neće niko platiti. Tu su i mnoga odricanja. Ovo govori moje višedecenijsko iskustvo.

O Šta vodi kaligrafa poput vas da prepisuje važna istoijska dela?

-Posle višedecenijskog iskustva, mene ni danas ne vode pare i blagostanje nego ,upravo delo. Zato i vozim 20 godina stara dobra kola. Za tu rečenicu koju sam izrekao u direktnom TV prenosu su mi jednom prigovorili, a ja sam im odgovorio: “Ako mene nije sramota što bih vas bila!?

Sve u svemu mnogi odustaju posle prvih pokušaja kada vide o čemu se radi.

O Da li svoje znanje prenosite drugima?

-Srećan sam jer imam zabranu prenošenja svoga znanja i iskustva, osim monasima i monahinjama u manastirima. Tu zabranu primio sam od pokojnog vladike Artemija, i toga se držim. Kada sam pitao vladiku zašto da svoje znanje ne prenosim, rekao mi je :“ Znaš da onaj nikada ne spava i zamisli sada da ti svu tu lepotu pristupu i pisanoj reči nebeskog naroda preneš nekome ko je opsednut, a po manastirima Sopoćani, Zočište i drugim, imao sam prilike da ih gledam, šta mislite šta bi oni pisali tim božanskim pismom… Prihvatio sam njegove reči i toga se držim. Podučavam uvek u manastirima. Kada mi se jave kandidati, dakle monasi i monahinje, potencijalni učenici, ja im tražim da mi pripreme pismeni blagoslov nadležnog paroha, u kome paroh garantuje da je redovan član crkve, da se redovno ispoveda i pričešćuje. Ja zatim tražim odobrenje vladike svog namesnog, pa vladike eparhije gde ću biti u manastiru, pa blagoslov igumana manastira. Sledeće neophodno jeste da polaznik poštuje sve kanone manastira, ustajanje u 3.30 časova, pa jutarnja služba, pa poslušanje, pa ručak u 8.00 časova. Pa onda učenje, pa večernja, itd. Tada mnogi odustaju jer misle da će biti u nekom hotelskom smeštaju.

O Da li se sećate koje ste prvo delo prepisali i kako?

-Kada je ona čuvena tužiteljka u Hagu pljunula na “Zakonik cara Dušana”, ja iščitavam treći put ”Prizrenski prepis Dušanovog zakonika“ i rekoh tada sebi: “Ja ovo moram prepisati”. Privukla me je pravednost Dušanovog zakonika. Kupujem akvarel papir, patiniram svaki tabak ručno kao što je stara knjiga od 500 godina. Moja žena i ja vijamo guske po selu Gardinovci da nakupimo pera i da ih napravim tako da mogu pisati, pravim boju od više vrsta bajceva i počinjem prepis u originalu, reč po reč, rečenicu po rečenicu. Posle ide šivenje tabaka, pa koričenje u kožu, pa sečenje okova i kopči od metala. Sve je to trajalo mesecima i radom od jutra do sutra. Kada sam završio prepis shvatio sam da ja to moram rukopisati i na savremenom srpskom u istom maniru i tonu. I na kraju radim i prepis na pergamentu, jarećoj koži rukopisan. To je jedno vredno delo.

O Od tada, šta ste sve od srpske pismene baštine prepisali?

-Od naše baštine sam rukopisao više 47 najlepših stranica Četvorojevanđelja koja se nalaze u knjižnoj riznici manastira Hilandara, sa idejom da tu lepotu naše istorije predstavimo našem rodu. Tri puta Dušanov zakonik, jedan sam poklonio manastiru Đurđevim Stupovima, dva su kod mene. Prepisao sam Miroslavljevo jevanđelje koje sam prepisivao sedam godina i poslednjih devet meseci u manastiru Kovilj. Tada mi je trebalo još dve godine da mi se otvori izgled korica. Zatim, Mali molitvenik, Otkrovenja, Dečanski ciklus, Karejski tipik iz Sopoćana, Apokalipsu, Poslednja vremena. Uradio sam više od 50 svetitelja sa troparima, isto toliko molitvi kao pojedinačne kaligrafije. Radio sam prikaze dečanskih fresaka u minijaturi, prikaze manastira u stilu starih majstora, 13 motiva Hilandara, 13 motiva Raško-prizrenske eparhije i 18 motiva fruškogorskih manastira. Mnogo toga još je urađeno na pergamentu. Moje kaligrafije se nalaze kod mnogih velikodostojnika celoga sveta.

O Ko naručuje kaligrafske tekstove?

–Knjige niko ne poručuje jer naš bogati čovek će pre kupiti „roleks“ sat nego istorijsku vrednost. Mnoge vladike poručuju himne ljubavi za nečija venčanja, što je prelepa vrednost. I mnogi poručuju svetitelje sa troparima kao slavske ikone. Radim unikatne povelje, za vladike blagodarnice, zahvalnice, rođendanske čestitke suprugama i deci… To su vrednosti koje večno ostaju onima koji ih kupe, ali sa tim vrednostima ostaje i moja večna ljubav prema lepoti.

Dijana Dimitrovska, Slovo 2023.