Renesansa u medicini je naziv nove knjige prof. dr Vuka Stambolovića, ali se ovaj optimističan naziv ne odnosi na renesansu u zvaničnoj medicini.

– Ako  samo pomislimo na klasičnu renesansu odmah shvatamo da u okvirima sadašnje oficijelne medicine nema uslova za iznedravanje medicinske renesanse – kaže prof. dr Vuk Stambolović autor knjige „Renesansa u medicini“.-  Renesansa se razvila naspram tada vladajućeg teološkog dogmatizma. Upravo zahvaljujući tome došlo je do razvoja čitavog spektra novih ideja, otkrovenja, uvida, znanja,  praksi i kreacija koji su se utemeljivali van teološkog dogmatskog zabrana.

O Znači, renesansa se dešava  van  zvanične medicine?

-Da. Renesansa u medicini  kao ljudskoj delatnosti odvija se van postojećeg dogmatskoga zabrana, ovoga puta zabrana oficijelne mehanicističke medicine i njene strukture. Otuda nam je, premda je tek u prvim decenijama svoga razvoja, renesansa u medicini  donela takođe specifičan vrednosni preokret. Analogno klasičnoj renesansi, taj vrednosni preokret otvorio je prostor  za prihvatanje i za razvoj čitavoga spektra alternativnih tretmana: od onih   tradicionalnih, poniklih u okvirima drevnih kultura, pa do onih najnovijih, zasnovanih na elektronskim pomagalima…Ova pluralnost, pak,  omogućila je da se, slično klasičnoj renesansi, umesto dogmatizma, kao vodeći princip pomoli humanizam… Da, u tom smislu, umesto svođenja čoveka na odgovarajuću dijagnozu ili medicinsku intervenciju (“astma” ili “ulkus” u bolničkoj sobi toj i toj, odnosno “imam danas na programu dva abortusa”), pacijent počinje da se shvata i tretira kao celovit i  jedinstven… Da se, umesto principa prema kome je medicinska tehnologija sve a čovek ništa, prepoznaje  čovekova sposobnost da deluje u smislu unapređenja svoga zdravlja…  Da se umesto klasičnog svođenja pacijenta  na predmet manipulacije i obrade otvara  prostor u okviru koga pacijent prerasta u kokreatora svoga zdravlja…

O Zašto je zvanična medicina 21 veka izgubila svoj ugled?

– Medicina kao institucija, kao i njeni pripadnici,  još uvek ima veliku moć, i bogatstvo  ali su ugled u priličnoj meri počeli  da gube. Ključni razlog je u tome što je danas dominantna, oficijelna mehanicistička medicina počela da se deprofesionalizuje. Naime, medicina je svojevremeno bila profesija par ekselans.  Imala je dve ključne karakteristike –  samostalnost i odgovornost. Samostalnost je bila zasnovana na poznavanju dva ključna elementa lekarskog angažmana  – poznavanju struke i poznavanju pacijenta. A iz delovanju zasnovanog na tom poznavanju proisticala je i odgovornost. Danas  su lekari dužni da svoj rad saobraze prema takozvanim smernicama dobre kliničke prakse. Te smernice su kodifikovane u vidu nacionalnih vodiča dobre kliničke prakse i podrazumeva se da ih treba slediti kod svih pacijenata i kod dijagnoze, i kod tretmana. Te vodiče definišu pripadnici elite medicinskog establišmenta.

 O Oni ih prave za svoj interes?

 – Problem je, međutim, u tome što su ti pripadnici elite, češće nego što bi to bilo uputno, interesno povezani sa farmaceutskim kompanijama. A ta interesna povezanost se direktno preliva u principe, odnosno vodiče dobre kliničke prakse. To, pak, znači da lekar praktičar u obavljanju svog osnovnog posla više nije  samostalan te samim tim nije više ni odgovoran. Praktično, u priličnoj meri je sveden na zastupnika interesa  proizvođača lekova. Ova se deprofesionalizacija, logično, odvija uz snažnu ekonomsku podršku farmaceutskih kompanija. Na primer, prema analizi objavljenoj u decembru 2019 godine u časopisu JAMA (Journal of American Medical Association), od 30 milijardi dolara koliko američke farmaceutske kompanije daju godišnje za potrebe marketinga  –  20 milijardi razdeljuju lekarima kako bi ih “upoznali” sa dobrobitima lekova koje treba da prepišu pacijentima…

o Povezanosti je bilo i kod kovida-19?

-Tokom kovida-19 je širom sveta udruženost države sa interesima farmaceutskih korporacija izravno dovela do proizvodnje masovne atmosfere straha. U atmosferi straha došlo je do razvoja svojevrsne konfuzije, a onda i do raširene  bespomoćnosti uz sledstvenu spremnost da se prihvati bilo koja poruka ili nalog nametnutih autoriteta kako bi došlo do opuštanja i olakšanja… U atmosferi straha, konfuzije i bespomoćnosti, ključni saveznici su razum, ljubav i sloboda.

O Šta znači stvaranje sa stanovišta duše, o kome govorite u knjizi?  

-Stvaranje sa stanovišta duše podrazumeva stvaranje koje je usklađeno sa čovekovim potencijalima i koje doprinosi individualnom i kolektivnom razvoju.  Čovek je –  biće razvoja. Ovaj se razvoj odvija kroz naizmenične etape tranzicije i kristalizacije. A njegov osnovni pokretač, kao i navigator, jeste čovekovo suptilno jezgro, odnosno njegovi holarhijski raspoređeni osećanja, duh i duša. Telo, pak, na koje često gledamo kao na celinu koja nas čini, samo je efektor, odnosno izvršilac poruka iz naših najsuptilnijih domena. Naime, duša koja je, prema Aristotelovoj teoriji uzročnosti konačni, odnosno ciljni uzrok, uzrok koji se tiče namere, odnosno svrhe promene  –   iznedrava bezuslovnu ljubav. Tom ljubavlju ona stimuliše duh da iznedri određena nadahnuća, kreativnost, inspiraciju, a onda i uvide, otkrovenja i vizije. Ona pokreće nadahnuća, kreativnost, inspiraciju, kao i uvide, otkrovenja i vizije, zatim, vezuje se  snaga osećanja, naročito snaga žudnje i, preko čovekove suptilne anatomije, obogaćena poruka duše upućuje se izravno u ćelijska jedra, u nervne pleksuse, kao i u endokrine žlezde usmeravajući ceo organizam ka daljem razvoju. Ukoliko se, pak, iz nekih razloga stvaranje ne odvija sa stanovišta duše, osujećuje se iznedravanje bezuslovne ljubavi i  razvoj biva ugrožen.

O Da li to može da bude problem i na drugim nivoima?

-Najčešći problem je u tome  što se određene vrednosti i značenja  fiksiraju kao nepromenljivi tako da se u sledeću etapu razvoja ulazi sa balastom iz one prethodne razvojne etape  i to bez svesnosti da te fiksirane vrednosti i značenja tu ne pripadaju. Otuda u sledećoj etapi razvoja, etapi identifikacije,  dolazi do problema sa razgraničavanjem. Naime, ne postoje jasne granice između prethodnog nivoa razvoja i nivoa ka kome određeni pojedinac ili zajednica žele da se kreću. Luta se tamo-amo, između starog i novog.  Samim tim, nema ni integracije, odnosno završne etape tranzicije. Naime, nema mogućnosti da se prethodni nivo razvoja sa svojim sistemom vrednosti i značenja, svojim žudnjama, planovima i aspiracijama, sa svojim formalnim i neformalnim ponašanjem i odnosima sagleda sa stanovišta novog razvojnog nivoa što često vodi u razne oblike regresije.

renesansa u medicini

    O.B.

Vidi još Tableta ne leči

afrodizijak bakterije biljke boje bolest breza bubrezi crkva crna gora cvet depresija dijabetes dinastija drvo energija fitoterapeut hrana jetra karcinom koža lek lepota lečenje limun manastir med melem mladost more muškarci nemanjići pluća potencija reuma slikar slikarka so srce travar ulje umetnost uskrs vino voda zdravlje

Prijavi se za besplatne tekstove

žena u džuingli

close
Prijavi se za besplatne tekstove
San

Ko čita, lepše živi