Срето Танасић, велика поука о српском језику

Срето Танасић се дубоко клања српским речима. Све су оне за њега посебне на неки начин; свака има своје место и оправдање да постоји, своју боју и своје нијансе. Свака је неизмерно важна зато што богатство речи сведочи о богатству духа српског човека. Али треба знати, како каже лингвиста Срето Танасић, да се у речима, и уопште у српском језику, памти све што смо створили на материјалном и духовном плану, све што смо чинили и што су нам други чинили.

– Српски језик је несагледива ризница знања о српском народу – каже академик Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика, које су 1997. основале САНУ, ЦАНУ и АНУРС, Институт за српски језик САНУ, Матица српска, Српска књижевна задруга и сви факултети из Србије, Републике Српске и Црне Горе на којима се студира српски језик.- Управо на српском језику сачувани су подаци о томе како смо живели у епохама од Светог Саве до данас. „Мирослављево јеванђеље“ сведочи о духовним висинама до којих смо досезали, „Слово љубве“ деспота Стефана о уметничким дометима, па Јефимијина „Похвала кнезу Лазару“ тек! И тако даље, даље, даље. Тешко бих могао рећи да нека српска реч није важна. Ја бих стихове Чика Јове Змаја из песме „Кажи ми, кажи“ са љубавног плана пренео на све планове људског живота:

Све су то мила / Имена и лепа И Којима Србин / Своме злату тепа; / Ал’ ја бих провео / Читав један век, / Тражећи лепше, / Дичније и слађе, / Милије име, / Што још не чу свет

О Да ли постоје неке речи ( архаизми) за које вам је жао што више нису у употреби?

– Повлачење неких речи из свакодневне употребе је законитост; оне сведоче о развијању и мењању српског друштва. Наравно, постоји жал за много чиме што је прошло, посебно на сменама које нису резултат унутрашњег развоја, већ неких насилних аката који су их произвели. Међутим, те речи ипак остају; оне се не могу спалити, помоћу њих и других сведочанстава можемо евоцирати нашу прошлост. Наравно, за многим речима можемо жалити, али понајвише су то речи које говоре о лепоти породичног и друштвеног живота који смо некада имали. Данашње време разара све па и породични живот, чему смо сви сведоци. О лепоти некадашњег породичног живота говори мноштво речи за односе у породици. Рецимо, колико ћемо речи пронаћи за мајку, оца, брата, сестру, баку деда… А ови нам хоће да укину не само та имена, већ и оца и мајку а дарују нам нешто као робу: родитељ један и родитељ два. Каве бисмо ми то нараштаје стварали, робове, идиоте – шта ли! Не морамо то заборавити, добро је да млађим то на неки начин приближимо. Јер, у овом суровом времену породица је увек топло уточиште, као и здрава нација и српски културни образац живота.

О Да ли знате шта је за странце који проучавају српски језик, најтеже да савладају?

-Ја се нисам много бавио проблемом учења српског језика као страног. Истина, у младим данима сам предавао српски језик на универзитету у Москви. Потешкоће су и заједничке, али има и посебних, које проистичу из разлика између српског и неког страног језика. Рецимо, Французи немају глаголе несвршеног и свршеног вида – читати, прочитати. Други језици се у понечему другом разликују. Међутим, сведоци смо да они који се определе да уче српски језик често врло добро га науче – од европских народа до азијских, афричких. Разлог за то свакако је и мотивација: са учењем језика паралелно се упознају са лепотом српских земаља, српских обичаја, богатством српске културе и племенитошћу нашег народа

О На који начин се најбоље чува српски језик?

-Потребно је српском језику вратити статус – и достојанство – какав треба да има као национални језик у српској држави, односно свуда тамо где је то већински или један од службених језика. То значи да свуда где се употребљава, у свим областима живота, морамо тражити да се добро познаје српски књижевни језик. Данас се често пита кад неко тражи посао: како познајеш енглески језик, а не обраћа се пажња на добро познавање српског књижевног језика. Зато нам је језичка култура на ниском нивоу, такође и свест о значају српског језика и као главног средства комуникације и као темеља и чувара српског националног и културног идентитета. Данас многи наши интелектуалци слабо познају српски стандардни језик, а још мање знају о српском језику и писаном наслеђу на њему ствараном кроз векове. Да би се ово променило, потребно је променити однос према српском језику, изградити свест о важности доброг владања књижевним језиком, посебно у јавном животу, и нарочито захтевати да се у средствима информисања користи српски књижевни језик. Данас су, нажалост, код нас малобројне информативне куће које воде бригу о српском језику. Нужно је да услов за све информативне куће буде постојање лекторске службе, а да се повремено јавно даје оцена језика у њима.

О Како се друге државе боре за очување свог језика?

-У већини европских држава образовни програми имају посебно место у националној политици, они су у служби националних интереса и не подлежу променама, чак и кад се дешавају крупније промене на политичком плану у земљи, кад се мењају партије на власти.

О Од сто педесет хиљада речи савременог српског језика у Речнику Матице српске, из ког језика највише потичу?

-Разумљиво, највећи број речи су српске, неке су заједничке словенске речи. Значајан број од укупног броја ових страних речи отпада на турцизме, што је последица вишевековног робовања већег дела српског народа под Турцима. У зависностти од историјских епоха имамо и хунгаризме (мађаризме), романизме – италијанизме, али и латинизме, као и речи из шпанског и француског, бохемизме (речи из чешког), русизме… Данас је српски, као и други европски језици, изложен навали речи из енглеског језика, више него што је то потребно и оправдано. На струци је да на то скреће пажњу и ради на спречавању неконтролисане поплаве англицизама, а на друштву и сваком културном појединцу је да прати мишљење струке.

О Речи долазе са стварима и умиру са њима. Које су речи изумрле, нестале…?

-За многе су данас непознате речи којим се обележавају пољопривредни послови како су се раније обављали: дрљати, плевити, жети, навиљчити, пластити, а исто тако нека оруђа се с модернијим начином рада повлаче: рало, дрљача, подвор… Такође и радови којим су се бавиле жене у кући: прести, ткати, гребенати, упредати, препредати, те натра или стан, нити, преслица… Оне се код једног већег дела новијег нараштаја могу сачувати у неком пасивном памћењу, посебно код оних који се мало више занимају за нашу прошлост, начин живота и обичаје и оних који читају нешто више од ове литературе која је „ин“.

О Да ли постоји труд у Одбору да се позајмљенице или туђице временом преведу (уподобе) на српски језик и да се временом од њих изграђују наше нове речи, кованице?

– Реаговали смо на појаву уношења новог значења у придев хуман, који као страна реч одавно постоји у српском језику. Међутим, постоји и придев људски, који покрива подређене домене које хуман има у другим језицима, као the human body – људско тело. Али нове појмове с овим придевом human у нпр. енглеском треба у српском именовати с придевом људски: људски инсулин, људска репродукција, људска безбедност. Превођење тих синтагми са придевом хуман и сличне случајеве академик Иван Клајн је назвао позајмљенице из лењости, ја бих додао: и из незнања. Исто тако је с неким другим речима које су из страног језика ушле непотребно у српски: мониторинг – уместо посматрање и праћење, имплементација – уместо примена и спровођење. Тако смо у новије време запљуснути апликацијом и аплицирањем, уместо пријаве на позив или конкурисања. Ми овакве препоруке нормативног карактера, као и све оне које се тичу статуса српског језика, често износимо у посебним документима који се могу наћи на сајту Одбора.

О Да ли је Одбор дао предлоге за неке називе којих није било у српском језику а који су дошли глобализацијом и модернизацијом?

– Треба рећи да је проблем и у томе што они који уносе у неку област живота одређене новине немају обичај да се консултују са стручњацима како би било најбоље нову појаву, појам, именовати. Тако, кад се појавила нова европска валута, имала је у српском језику различите форме: еуро и евро и Одбор је предложио да се користи форма евро, што је углавном и прихваћено. Или, у новије време, кад се појавио нови сој опаког вируса, Одбор је између неколико назива који су се употребљавали предложио као најисправнију форму у српском језику: вирус корона. Тек касније се усталио и назив ковид 19. Било је и других случајева. Пре неколико година било је актуелно питање како на српском језику називати државу коју смо дотада звали Холандија, треба ли променити тај назив у Низоземска. Одбор је препоручио да нема потребе за променом имена и тако је остало.

О Где су већи проблеми, у говорном или у писаном језику?

-Неки проблеми се изражавају подједнако и у писаном и у говорном језику. Рецимо, образовање облика футура првог помоћу конструкције да+презент уместо инфинитива: ја ћу да дођем, уместо правилног ја ћу доћи. Такође, ја би дошао, уместо правилног ја бих дошао, односно: ми би дошли, уместо правилног ми бисмо дошли. Има опет проблема код правилне употребе знакова интерпункције у писаном изражавању или код погрешног акцентовања речи у усменом говору. Мора се, дакле, учити правилном књижевном језику у писаном и усменом језику.

О Да ли знате да ли на свету постоји још неки тако савршен језик у коме се чита онако како је написано?

-Да, нисмо само ми Срби ти који тврдимо да српски језик има најсавршеније писмо где сваком гласу одговара једно слово. То је оцена и многих језичких стручњака у свету, али не само језичких стручњака. Данас се, додуше, та тврдња мора мало ублажити, па рећи имамо готово савршено писмо. Није овде место да о томе детаљније говоримо, да не оптерећујемо цењеног читаоца. У сваком случају, српска ћирилица ни у ком погледу није заостала – ни за потребама српског језика ни за захтевима нових технологија писања.

Дијана Димитровска, Balkan City Magazine