Kada se rodila, 1294. godine u Konstantinopolju, upaljene su sveće pred ikonama koje su trebale da odrede njeno ime. Svetac, pred čijom ikonom dogori poslednja sveća odrediće vizantijskoj princezi ime. Slučaj je hteo da poslednja sveća izgori pred ikonom Svetog Petra. Budući da je njegovo prvobitno ime bilo Simon, devojčica je dobila ime – Simonida.
Ovo sasvim originalno ime odrediće maloj princezi i sasvim originalan život koji će inspirisati tolike umetnike – sve do naših dana. Pesnik Milan Rakić je napisao poemu „Simonida“ , Milutin Bojić dramu „Kraljeva jesen“, slikari su prenosili njen lik na platno a asteriod 1675 Simonida koji je otkrio Milorad B. Protić je dobio ime po maloj princezi o kojoj će pričati ceo svet.
Ubrzo će se mala princeza preseliti na srpski dvor. Zbilo se to 1299. godine. Srbija i Vizantija su trebale da uspostave trajne miroljubive odnose i to je trebalo da se uradi ženidbom, kao najjačim diplomatskim sredstvom. Sestra cara Andronika II Evdokija,inače udovica, bila je određena da postane žena srpskog kralja Milutina, ali ona nije htela ni da čuje za Milutina koji je bio više puta ženjen i još nerazveden. To je, međutim, razgnevilo srpskog kralja koji se obrušio na vizantijski dvor pretnjama. Car Andronik II nije imao kud: pronašao je zamenu. Ponudio je ruku svoje ćerke Simonide koja nije imala ni šest godina.
Uprkos protivljenju vizantijskogh sveštenstvo koje je bilo protivno četvrtom braku koji je po kanonima smatran jednim od najtežih povreda hrišćanskog morala, uprkos činjenici da je Simonida i po tadašnjim merilima bila suviše mlada za udaju – brak je sklopljen. Mlade plemkinje postajale su punoletne u 12 godini života i tada su obično udavane.
Pred Uskrs 1299. na Vardaru, vizantijsko poslanstvo predalo je Milutinu koji je tada imao 49 godina, Simonidu a on njima svoju dotadašnju ženu, Anu Terter, bugarsku princezu. Po rečima vizantijskog istoričara Pahimera, Milutin je tada, suprotno običajima, sišao sa konja i Simonidu dočekao pre kao „gospodaricu nego kao buduću suprugu“. Venčanje je obavio ohridski arthiepiskop Makarije.
Simonida je stigla u Srbiju, gde je rasla i vaspitavana na srpskom dvoru u Paunima, koji je po ceremonijalu i načinu života sve više ličio na vizantijski.
Carica Irina, Simonidina majka, bogato je darivala Milutina i Simonidu, toliko da je vizantijski pisac Nićifor Grigora optuživao caricu da troši silan vizantijski novac na darove kćerki i zetu, da poklanja zetu čak i carske insignije i da bi se sto lađa moglo opremiti bogatstvom koje je carica poklanjala ćerki i Milutinu.
Imala je, inače, velike ambicije, uverena da će Simonidino potomstvo zavladati Srbijom. Ali, te nade su raspršene kada je ustanovljeno da će Simonida ostati nerotkinja, zbog, kako navodi vizantijski pisac Nićifor Grigora, telesne povrede mlade kraljice na početku bračnog života.
„To se deseli kada je imala 12 godina 1306. godine“, navodi Nićifor.
Lepa srpska ktraljica imala je veliki uticaj na Milutina. Mnogi su smatrali da je Milutin naložio da se oslepi njegov sin Stefan pod uticajem svoje mlade žene Simonide. Istvoremeno, pod njenim uticajem Milutin se pomirio sa svojim bratom Dragutinom. Simonida je iz Pauna,na Kosovu, gde je bio dvor, posetila Dragutina i njegovu ženu Katalinu u Beogradu.
Simonida nije napuštala Srbiju sve do smrti svoje majke, carice Irine 1317. godine. Tada odlazi u Carigrad na sahranu, a zatim u Konstantinopolj i ostaje tamo duže, što je naljutilo Milutina koji šalje srpsko poslanstvo koje je vizantijskom caru zapretilo ratom ukoliko ćerku odmah ne pošalje nazad u Srbiju!
Koliko je Simonida želela da pobegne od Milutina, govori sledeći primer. Uplašena za svoj život, ne želeći da u celu priču upliće svog oca Andronika II, Simonida polazi za Srbiju, ali se u Seru, gde je zanoćila, ujutru se pojavila u monaškoj rizi pred poslanstvom.
Zaprepašćeni i zbunjeni srpski poslanici, nisu znali šta će. Onda je Simonidin polubrat, despot Konstantin, presekao nerešivu situaciju tako što je sa nje strgao monašku odeću. Uplakanu i ljutu predao je srpskom poslanstvu.
Sa srpskim kraljem Milutinom je bila sve do njegove smrti 29. 10. 1321. godine. Ubrzo posle sahrane vratila se svom ocu u Carigrad.
U Starom Nagoričinu ( slika iznad), koji je danas u Makedoniji, Milutin je prikazan kao ktitor i carev zet, a Simonida kao careva kći. Oboje stoje na purpurnim jastucima ukrašenim dvoglavim orlovima, amblemom vizantijskih careva koji u ranom 14. veku uvek pratio srpske vladare. I u Gračanici anđeli sleću kao Hristovi glasnici i donose krune kralju Milutinu koji nosi model crkve i kraljici Simonidi rođenoj u purpuru.
Naredne godine kralj Milutin je proglašen za sveca i tim povodom Simonida šalje u Srbiju skupoceno kandilo i zlatotkani pokrov za njegovu grobnicu. Moguće i da je zbog toga njegov grob toliko puta bio pljačkan.
Zna se da se Simonida ubrzo zamonašila u carigradskom manastiru Svetog Andrije ali je verovatno nastavila da živi na carskom dvoru, gde je okupljala, kako se navodi, navodne proroke i trbuhozborce koji su joj ulivali lažne nade.
Ne zna se tačno kada je umrla lepa princeza kojoj je život bio neobičan kao i ime koje su joj dali. Bilo je to posle 1345. godine.
U srpskoj tradiciji ostala je duboko utisnuta životna priča o najmlađoj srpskoj kraljici koja nas i danas gleda dečjim očima sa freske u Gračanici ( Kosovo), Starom Nagoričanu (Makedonija) i Studenici.
Dijana Dimitrovska
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
