Manastir Lipar i Đura Jakšić nepovratno su povezani.
„Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina.“
Ovakve je rime i svoje istine tkao Đura Jakšić na brdu Lipar, desetak kilometara od Kragujevca. Možda dve najlepše pesme nastale su baš u porti manastira Lipar, gde je, posle malo peripetija – podignuta česma – njemu u čast.
Pesme Ponoć ( iz koje je stih sa početka teksta) i Na Liparu Đura je napisao tokom 1865. i naredne 1866. godine, kada je po kazni, zbog neobuzdane naravi, proveo u ovom kraju, radeći kao učitelj u selu Sabanta.
Čvrga u glavu
Zahvalan narod, podigao mu je bistu i postavio je u dvorištu manastira, na mestu gde je Đura često sedeo i pisao sthove.
Ali, nekadašnji iguman manastira Lipar, otac Sava, nije voleo Đuru i njegovu poeziju, a još manje njegove kafanske navike. Svaki put kada bi prošao pored biste, udario bi mu čvrgu ili ga povukao za brk.
„Kao da od ovog notornog pijanca i ženskaroša moram da uzimam blagoslov kad ulazim crkvu“, ljutio se iguman Sava.
Kada mu je prekipelo, Đura Jakšić je završio u jarku. Ljudi iz kraja, podigli su ga iz jarka i postavili u lokalnu kafanicu. Tu su sa njim ispijali rakijicu, prisećajući se lepih dana i nazdravljajući Đuri u čast. Ali, bruka je pukla širom Srbije što je slavni pesnik završio u blatu, pa je doprla i do patrijarha Pavla. Iako se u to vreme zadesio u Kanadi, naložio je da se bista vrati. Ali kada je trebalo da je radnici vrate na staro mesto – bista je za sva vremena misteriozno nestala.
Ako čovek živi samo za sebe i za svoja prava – neće osetiti pravu radost koja dolazi iznutra
Kako se u to vreme gradio konak u manastiru, sumnja se da je Đura uzidan u njegove temelje. Iguman Sava ga je vratio u manastir ali nije gore, nego je dole – pod zemljom. Ne može se reći da nije poslušao patrijarha.
Manastir Lipar je u međuvremenu preimenovan u ženski i za igumaniju je postavljena mati Tavita gle slučaja – zaljubljenica u poeziju Đure Jakšića. Tako se na neki način nepravda – izravnala.
Manastir Lipar procvetao
A i manastir Lipar se od kako je postao ženski uzdigao i prolepšao i procvetao. Od nekadašnje dve monahinje, sada ima četiri.Mnogo je lakše i lepše u zajednici osmišljavati i život i manastir – kaže nam mati Tavita. – Sada je tu osam ruku, pa smo tako zasadile organsku baštu i organizovale pravljenje melema i proizvoda od lekovitog bilja.
Sestre su među sobom podelile obaveze ali rade skladno kao jedna duša. Leti je posla mnogo više nego zimi, bere se bilje u planini, suši ili obrađuje da se od njega naprave sva ta lekovita čuda koja dovode tolike ljude u manastir po lek.
Dolaze ljudi u manastir po melem za kožu, za rane, psorijazu, bubuljice, fleke, uzimaju meleme za lečenje srca i krvnih sudova, uzimaju melem za čišćenje creva, za jačanje imuniteta, protiv bolesti želuca, za miome i ciste kod žena… Tu su tinkture od belog luka, gloga, sremuša, koprive, gaveza, oraha,nevena…Sve to ruke pune blagoslova vredno naprave.
Ali obavezno se svi pomole svetom Fanuriju jer on pomaže da se pronađu izgubljene stvari – kaže igumanija Tavita.- A nema čoveka koji nešto nije izgubio, materijalno ili duhovno. Čak i oni koji su izgubili najmanju sitnicu uz pomoć ovog sveca znaju da je pronadju.
Prošli smo kroz manastir baš 9. septembra, kada se slavi sveti Fanurije. Bilo je to od onih posebno lepih septembarskih dana, kada je sunce nisko i sve od njegove svetlosti blješti. Manastir je lebdeo u vazduhu od neke radosti.
A radost, odzvanjale su reči igumanije Tavite, ona dolazi iznutra, kao plod lepih primisli, lepog pogleda na stvari, ljude i sve što postoji oko nas. Prava radost nije ona sreća izazvana na trenutak.
A da bi to postigao čovek mora sebe da žrtvuje za druge. Ako živiš samo za sebe i za svoja prava – ništa nema od te radosti. Moraš to deliti sa drugima.
Izvor Slovo
