Nadire kao plima miris tek olistalog drveća bujne Zvezdarske šume i klizi polako na dole ka Severcu, tiho i mirno sve dok je ne prekine lepet krila. Žustri zamah krila kao da ustalasa tu plimu mirisa, zahvata je i ponese gore u visine, u more tišine. Jednom, dva puta, pet, deset… Nebo je odjednom puno ptica.
Ljuba Milošević sa Zvezdare, pušta svoje golubove visokoletače. Kada je ispraznio „letačku sobu“ u kojoj je bilo dvadesetak golubova, seo je na stolicu zadovoljno, uzeo dvogled i zagledao se u jedva primetne tačke visoko na nebu.
-Nema većeg uživanja od ovoga – reče, na trenutak spuštajući dvogled. – Sve čovek može da kupi ali ovo, ovo ne može. Ovo sam stvaraš.
I da nije ništa rekao – videlo se da uživa. Iza njega, lep, prostran golubarnik sa pocinkovanim limom, ušuškanim „ sobama“ u kojima je uvek prijatno provetren vazduh i nema vlage koja može biti pogubna za golubove.
-Golubovi ne vole vlagu, razbole se od toga i ako hoćeš da imaš lepo jato sa kojim radiš i koje ti pruža zadovoljstvo, onda moraš da se brineš o njima. I da uložiš. Nije malo ulaganje. Treba za kvalitetan golubarnik hiljadu, hiljadu i po evra, i što imaš više odeljaka (pregrada) za njih to je bolje. Kao i kod ljudi. Što je veća kuća, to je komotnije. Onda, hrana za sezonu, preparati koji se dodaju u ishrani, pa vakcina (osetljivi su na virusne i bakterijske infekcije), Trebaju ti i golubovi a nema golubova za takmičenje bez ozbiljne posvećenosti i ulaganja – govori Ljuba.
U Ljubinom golubarniku živi stotinak golubova. Svi su srpski visokoletači. Zovu se tako jer lete visoko, i kružno i oduvek su na našim prostorima.
-Mada, baš sam se iznenadio kada sam pre par godina, boraveći poslom u Dubaiju, video tamo identične golubove koje oni zovu persijski visokoletač. Isti kao naši.
Teško je kroz prošlost pratiti gde se koji golub razvijao, kako se mešao, pogotovo je teško bez rasprave dokučiti koji su golubovi autohtoni. Nišlije će tvrditi da je njihov golub autohtona vrsta, Kruševaljani takođe, neki drugi još i više.
Beogradski golubari ce ponekad svoje ljubimce zvati Beogradski visokoletači jer smatraju da poseduju originalne i posebne prestoničke karakteristike koje su se razvile u periodu izmedju dva rata, dok su odgajivači iz drugih mesta ranije uglavnom „poboljšavali“ svoje ptice visokoletačima koji su zalutali kod njih iz Beograda.
-Šalu na stranu, srpski visokoletač se kroz istoriju nazivao i „ arhanđel“ zato što je toliko visoko mogao da leti da se govorilo da donosi poruke od bogova – kaže Ljuba.- Naši, srpski visokoletači lete visoko, kružno, imaju stila, a recimo, engleski tipler leti (šparta) levo-desno i bez nekog stila.
Proleće polako hvata zamah i Ljuba sprema svoje golubove za takmičenje početkom leta. Ubrzo će im počupati letnja pera iz krila i repova da bi im za mesec i po izraslo novo, kvalitetnije perje.
Za običnog smrtnika koji vidi golubove samo u parku, takmičenje je špansko selo.
-Propozicije su jednostavne – govori Ljuba. – Sudije dolaze kod tebe kući, proveravaju golubove, prstenove, prave zapisnik. Golubar pušta svoje takmičarsko jato (5 do 9 komada) koje mora da se drži zajedno. Ako jedan od golubova ode u stranu, biće diskvalifikovan. Ako se jato razbije, isto. Ako se najmanje pet golubova zadrži u jatu, leti kružno i visoko više od 4-5 sati, i vrati se dole – prošao si.
Ali, kako se uopšte golub dresira da leti visoko i u krug i sa stilom…?
-To je genetika – kaže Ljuba – Fora je u tome da ti znaš kakav je golub, kako se ponaša, i da mu nadomestiš to što mu fali. Na primer, ako ti se golub sa letenja vrati jako umoran, a to se vidi, malo ćeš mu pojačati hranu, dati vitamine ili elektrolite.
Ljubini golubovi još kruže plavim prostranstvima i ne pada im na pamet da se vrate kući. Vratiće se kad se budu umorili. Ali, kako će ući?
-I to ih učimo od malena – odgovara Ljuba. –Dve nedelje nakon sto ih odvojim od roditelja u poseban odeljak odakle mogu gledati neposrednu okolinu golubarnika, ja ih gurnem dva puta da prođu kroz vratašca na tremu, a treći put ulaze sami.
Ljuba zna sve o golubovima, zna i sve golubare. Drže se golubari kao tim, kao nacija u naciji. Sve ih je manje, ali ih ima.
-Golubarsvo, nazalost, odumire u velikim gradovima. Jednostavno, cena kvadrata je pobedila i sve je manje dvorista u kojima možete videti golubarnike a sve više zgrada sa stanovima. U mojoj ulici je bilo 5 golubara a sada nas je samo dvojica. Tako je u gotovo svim gradovima. Srećom, golubari koji su aktivni poseduju kvalitet koji može sačuvati ovu našu rasu. Golubarstvo takođe još dobro odoleva i u manjim sredinama, ali kolevka srpskog golubarstva je Crveni krst i Bulbuder.
Većina nas misli da ptice nemaju emocija, jer ne umeju da se maze na ljudski način i da uzvrate emociju. Ljuba nas razuverava.
-To nije tačno, imaju itekako emocija – kaže. – Prepoznaju me kada dođem u golubarnik, ne plaše se. Mužjaci guču, ženke ponekad šire perje kao pred parenje. Treniramo ih tako da kada ih pozoveš, dođu.
Golubari su stvarno posebna fela. Žive na zemlji i na nebu. Njihov su svet malo više ptice nego ljudi. I zbog toga se osećaju dobro.
-Za mene su moji golubov kao ergela plemenitih konja. Tako su lepi i moćni i pametni. I smiruju. Dok su mi deca bila mala, plaču, viču, haos u kući, ja samo odem do golubova i sve se smiri. Dođem s posla umoran od ljudi, odem do golubova i sve te face u glavi nestanu. Sa golubovima, ne treba mi doktor – govori Ljuba kome je i deda bio golubar, a onda i stric i ujak.
Golubarstvo je, priznaju golubari, strast neviđena. Ljuba je uz golubare naučio puno toga što je važno u životu. Učio je od starijih. Seća se:
-Pamtim šta mi je rekao moj drug Piske, golubar. Rekao je, možeš da biraš šta ćeš da budeš u životu, ali najvažnije je da budeš čovek.
Nebojša Djordjevic
Vidi jos: Babin zub biljka za muškarce
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
