Strah je usađen u ljude toliko duboko da su se oni sa njim stopili, bez mogućnosti da se razdvoje. Opstanak ljudskih bića zavisi od bioloških potreba: spavanja, jedenja, kretanja. Ali to nije jedino što je suštinski važno da bismo preživeli. U svetu vrebaju mnoge opasnosti koje jedva čekaju da nam dođu glave.
Srećom, kako navodi Din Barnet, u knjizi ” Kad mozak pravi gluposti”, milioni godina evolucije opremili su nas pouzdanim odbrambenim sistemom koji sa zadivljujućom brzinom reaguje na svaku potencijalnu pretnju. Usađen je u nas i strah – osećanje posvećeno tome da prepozna ono što nas ugrožava.
Loša strana posedovanja straha jeste, međutim, urođeni stav našeg mozga da redovno osećamo strah i onda kada to nije opravdano. Naš mozak reaguje po sistemu – što je sisgurno – sigurno je.
Koliko puta nam se samo dogodila sledeća situacija. Ležimo u mraku a senke na zidu izgledaju kao koščate ruke nekog čudovišta, a pored vrata vidimo zakukuljenu priliku ubice sa sekirom o kom su nam pričali prijatelji. Ipak, ruke čudovišta se ne mradaju, kao ni ubica. Logično jer prvo je drvo, a drugo je bademantil okačen na vrata.
Zašto naš mozak reaguje tako snažno na potpuno bezopasne stvari? Ili još bolje: Zašto naš mozak ne zna da su to bezopasne stvari?!
Mozak neprekidno traga za karikama koje spajaju ono što opažamo. Posredi je, bez sumnje, taktika preživljavanja čiji su koreni u dalekoj prošlosti kada je naša vrsta bila suočena sa neprekidnom opasnošću.
Ljudi su se razvijali u divljem, neprijateljskom okruženju, punom opasnosti na svakom koraku, daje objašnjenje autor. Ljudska bića koja su razvila zdravu paranoju i skakala na svaku senku – poživela su dovoljno dugo da predaju potomcima svoje gene. Kao posledica toga, današnji ljudi kada se suoče sa bilo kojom zamislivom pretnjom raspolažu skupom nesvesnih mehanizama koji refleksno reaguju omogućujući bolji odgovor na opasnost.Taj refleks je vrlo živ i vitalan, a zahvaljujući njemu takva su i ljudska bića. Ta refleksna reakcija nazvana je – bori se ili beži.
Reč je o vrlo jednostavnoj metodi. Kada se nađu suočeni s nečim što im preti, ljudi mogu da se bore ili da jednostavno pobegnu.
To upozorenje polazi iz mozga. Informacija koju šalju čula stiže u talamus, koji je u suštini sabirni centar. Da je mozak velegrad, talamus bi bio centralna stanica. Ponekad u talamus stižu zabrinjavajuće informacije. Ako ste se izgubili u šumi i čujete režanje, to je nepoznata čulna informacija. Ako ste sami kod kuće a čujete korake, to je poznata čulna informacijane, ali loša u kontekstu. U oba slučaja ta informacija čula obeležena je sa – „ne valja.” U kori velikog mozga gde se informacija obrađuje, analitičniji deo mozga postavlja pitanje: „ Trebam li se zbog ovoga zabrinuti?”. Istovremeno, on pretražuje foldere, proveravajući da li se nešto slično već ranije dogodilo. Ako nema odgovor na pitanje da li je to sa čime se trenutno suočavamo bezopasno – mozak aktivira reakciju „ bori se ili beži”.
To je jedna strana medalje. Ali ima i druge. Čulne informacije prenose se i bademastom telu, delu mozga za obradu snažnih emocija, posebno straha. Bademasto telo se ne zamajava sitnim razlikama i ako ono oseti da nešto nije kako treba, smesta daje uzbunu. Mnogo, mnogo brže nego što to mogu analize u kori velikog mozga.
Zbog toga reagujemo na pucanje balona, na primer, jer je taj zastrašujući čulni podražaj aktivirao reakciju straha istog trena pre nego što smo stigli da ga obradimo i zaključimo da je bezopasan. Reakcija beži ili bori se aktivira se pre nego što znamo da li je zaista potrebna.
Za primitivna ljudska bića koja bi pobegla od nečega što je moglo da bude tigar, recimo, postojala je veća verovatnoća da će preživeti i dobiti potomstvo nego za ona bića koja bi rekla „ Hajde da sačekamo pa da se uverimo”. Oni prvi vratili bi se živi i čitavi svom plemenu, a ovi drugi su završavali kao tigrov ručak.
Alarm opstanka je u diviljni prilično koristan, ali u današnje doba on prilično ometa ljudska bića.
Potrebno nam je dosta vremena da se telo i mozak vrate iz borbenog operativnog stanja u normalno, da se mišići opuste, da se smiri ritam srca, da se adrenalin povuče iz krvotoka. Tu je i ona poznata pojačana emotivna osetljivost. Neko ko je pripremljen da bude strahovito uplašen ili ljut ne može prosto tek tako da isključi te emocije u trenutku, zato one na kraju budu usmerene u metu koja to ne zasklužuje. Recite nekome ko je užasno napet da se opusti pa ćete videti šta će se dogoditi.
Ima ljudi koji veruju u teoriju zavere: da je sve plod misteroiznih veza i ljudi koji nas kointrolišu, da je Hitler živ, da NLO stalno sleće na Zemlju, da je naš šef špijun CIA i slično. Zašto jer to tako? Zašto ponekad misle tako ne samo oni paranoični nego i oni „normalni”. Din Barnet odgovara: U mozak neprekidno pristižu informacije kojima on mora da da nekakav smisao. Uprkos tome što mnoge oblasti mozga učestvuju u čulnom i misaonom opažanju sveta oko nas, ograničenja su, ipak, velika. Mozak dobija informacije od kojih su samo neke bitne po nas, i ima samo delić sekunde da ih obradi tako da nam budu korisne. Zbog toga se mozak služi prečicama da bi uspevao da vlada svime.
Mozak čine milijarde neurtona koji obrazuju bilione spojeva, iz kojih proizlazi hiljade funkcija izvedenih od bezbrojnih genetskih procesa i stečenih iskustava. Ne postoje dva potpuno ista mozga. Kako onda određujemo čiji mozak radi normalno, a čiji ne? Svako od nas ima čudne navike, odskakanja, ekscentričnosti koji su sastavni deo naših ličnosti. Mnogi ljudi i ne primete da kod njih nešto nije kao kod ostalih dok neko ne počne čudno da ih gleda. Tek onda se mozak uključuje i pokušava da koriguje situaciju.
Igor Marić
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes dunav energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
