Stefan Uroš I Nemanjić postaće poznat po tome što je bio kralj koji pomirio dve vere.
Ali, pre toga, odigraće se događaji koji će mučiti istoričare. Kako je na vlast došao treći sin Stefana Prvovenčanog – Uroš zvani Hrapavi ( verovatno zbog ospica koje je imao)- istoričari ni danas ne znaju. U ondašnjim hronikama, ali ni kasnije, nije detaljno opisan taj važan podatak, tako da se nagađa da je došao na vlast „ možda sredinom 1241. godine”, ili „posle prolaska Mongola“.
Zna se samo da je srpska vlastela odigrala važnu ulogu u svrgavanju Vladislava I ( drugog sina Stefana Prvovenčanog) i postavljanju Uroša I – trećeg sina Stefana Prvovenčanog, kao što je sedam godina ranije svrgnula s vlasti Radoslava ( prvog sina Stefana Prvovenčanog) dajući krunu Vladislavu I.
Sudbina je htela da sva tri sina Stefana Prvovenčanog, jedan za drugim, budu svrgavani s trona. Njihova vladavina, koja u slučaju Radoslava i Vladislava nije bila dugog veka, dok je Uros I vladao 32 godine, takodje je bila na neki način slična. Svi su se vezivali za različitu politiku moćnih suseda, što je izazivalo nezadovoljstvo srpskog plemstva. Za vlade prva dva sina Stefana Prvovenčanog Srbija je bila po uticajem epirskih Grka i Bugara, dok je Uroš potpao pod ugarski uticaj. Zameralo mu se i da nije zastupao isključivo pravoslavnu tradiciju.
To je bilo donekle razumljivo, budući da je Uroš I bio sin Ane Dondolo, Venecijanke, a svakako i pod velikim uticajem svoje žene Jelene koja je bila iz vrlo ugledne francuske porodice. Anžujska vladarska porodica naziva Jelenu „ svojom daljom rođakom“ i istoričari ne sumnjaju da je sa njom u rodbinskoj vezi, ali nema dokaza da je u bliskoj vezi. Ipak joj je ostao naziv Jelena Anžujska.
Kraljica Jelena, koja se udala za srpskog kralja Uroša I oko 1245.godine ( sa njima je imala dva sina, Dragutina i Milutina), bila je pravi zaštitinik katolicima na Primorju, dokle se protezalo Uroševa vladavina. Bila je poštovana i od pravoslavaca i od katolika, veoma ugledna, takođe,o čemu svedoči njena prepiska sa rimskim papama. Pravoslavni manastir Gradac na levoj obali Ibra njena je zadužbina, ali je ona obnavljala i gradove u dukljanskoj oblasti posle najezde Mongola i podizala katoličke crkve i manastire u Kotoru, Baru, Ulcinju i Skadru.Zbog toga je Srpska pravoslavna crkva uvrstila među svetiteljke.
Sasi
Stefan Uroš I došao je na vlast u vreme posle prolaska Mongola ( tokom 1241/42.godine). To je vreme pustošenja teritorija kroz koje su prošli, ali to je i vreme kada u Srbiju dolaze rudari poznati pod imenom Sasi. Oni su, takođe, bežeći pred najezdom Mongola, stigli u Srbiju. Sa sobom su doneli tehnologiju prerade rude plemenitih metala, pre svega srebra, bakra i olova. Zahvaljujući njima, Srbija je razvila rudnike Brskovo, Trepču, Rudnik, Rogoznu, Novo Brdo, sa kojima se uporedo razvijala trgovina.
Stefan Uros je kovao srebrni novac, što mu je omogućilo ugled, ali i veće prihode, zahvaljujući kojima se osamostalio od srpske vlastele. Vlastela ga nije finansirala, a on je mogao da oformi i drži veoma značajnu plaćenu vojsku.
Uroš je zbog Jelene želeo da učini svojim katoličkim podanicima i da na papskoj kuriji izdejstvuje priznanje Barske arhiepiskopije koje joj je bilo oduzeto. U namere se umešala Dubrovačka crkva koja je tražila da se barski kaptol podvrgne njoj. Papa je stao na stranu Dubrovnika zbog čega su Barani ( katolici) tražili zaštitu od svog kralja Uroša. Strasti su se toliko rasplamsale da se 1252. godine na papskoj kuriji između dve crkve vodila prava parnica. Dubrovnik je tražio saveznika u borbi protiv Srbije i našao ga je u Bugarima. Jedna bugarska vojska upala je tako 1254. godine u Srbiju, stigla sve do Ibra, ali se ubrzo povukla. To je bio razlog da se Ugarska stavi na stranu Srbije. Dubrovnik je bio prinuđen da se pomiri sa Urošem, ali je srpski kralj onda napao Republiku 1275.godine. Opustošio je zaleđe, a vojskovođu Benedikta Gundulića i njegovog pomagača, zarobio i oslepeo. Venecija se umešala, došlo je do primirja pre nego što je Uroš uspeo da zauzme grad.
U to vreme, zaoštrilo se izeđu oca i sina. Stariji sin Urošev, Dragutin, koji se oženio ćerkom ugarskog kralja Bele IV, Katarinom, tražio je od oca da mu da na upravljanje jednu veću oblast kao mladom kralju. Uroš je to odbio, pa je mladi kralj potraži pomoć od Ugarske.
Ugarskom vojskom Dragutin uspeva, u jesen 1276. godine, da kod Gacka pobedi oca.
Posle poraza, kralj Uroš, povukao se u Zahumlje, možda u trebinjsku oblast, gde se zakaluđerio uzevši crkveno ime Simon. Umro je verovatno 1280. godine. Sahranjen je u svojoj lepoj zadužbini, u Sopoćanima, u Raškoj, u manastiru koji je kao i Mileševa očuvao najlepše srpske freske 13. veka.
Nebojša Đorđević
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
Vidi još: Vladislav imao istu sudbinu kao brat
