U manastiru Mileševa ima jedna freska na kojoj je predstavljen srpski kralj Vladislav Nemanjić. To je čovek svetle kose, srednjih godina, sa negovanom kratkom bradom. Ima neki mekani i setni izraz lica – deluje kao da je nemoćan ili u najmanju ruku savladan nekom bolešću.
Njegov lik prikazan, inače, na dve freske u Mileševi, sušta je suprotnost upečatljivom, produhovljenom i snažnom liku Svetog Save kome je, takođe nepoznati umetnik, očito originalan, dao individualan prikaz sa mnogo neposrednosti. Sveti Sava je prikazan sa dugom bradom, tanan, prodornih očiju boje duboke vode. Iz tog lika izbija jak karakter.
Baš te dve freske oslikavaju različite karaktere. I možda su baš ti karakteri odrazi sudbina: Sveti Sava je nepovratno utisnuo dubok trag koji svetli i danas, dok se za kralja Vladislava – jedva zna. A Vladislav je podigao manastir Mileševo kao svoju zadužbinu.
Sava je umro u Trnovu 14.januara 1236. godine, ali je prenesen u manastir Mileševo, Vladisavljevu zadužbinu, i položen u novi grob, godinu kasnije, 6.maja 1237.
Vladislav Nemanjić bio je drugi sin Stefana Prvovenčanog. Prvi, stariji Radoslav, nasledio je, sasvim prirodno, po očevoj želji srpsku krunu i još je za života Stefanovog dobio položaj savladara. Njegov lik takođe se može videti na fresci u manastiru Mileševa, ali i dok je bio kraljević u manastiru Žiča i u južnoj kapeli Bogorodičine crkve u manastiru Studenica.
Ali,politika kralja Radoslava, njegovo vaspitanje i okrenutost ka Vizantiji – ubrzali su njegov pad. Ta nagla i netaktična promena spoljne politike države uzdrmala je unutrašnje stanje u Srbiji. Nezadovoljni takvim preokretom, feudalni velikaši, okupljeni oko Vladislava, izveli su prevrat 1233. godine i na mesto Radoslava doveli mlađeg sina Stefana Prvovenčanog, Vladislava.
Novi srpski kralj se okrenuo Bugarskoj.
Sudbina obojice sinova Stefana Prvovenčanog kao da se preslikala. Dok je Radoslav bio u senci vizantijskog cara i svog tasta Teodora ( bio je na vlasti koliko i sam Teodor), Vladislav je bio u senci bugarskog cara Asena, čijom se ćerkom Beloslavom ( ne zna se tačno kada) oženio. Budući da je Asen pobedio Teodora u bici kod Klokotnice 1230. godine, kao pobedniku pripala mu je sva Teodorova zemlja među kojom i tadašnja Srbija.
Ali, istorija pnekad i ponegde kao da zanemi. O Radoslavu, kao i o Vladisavljevoj vladavini se malo zna. Tek pokoji segment je ostao zapisan. Kao, njegov sukob sa Dubrovnikom, gde se stariji, prognani brat sklonio.
Do sukoba je došlo zbog povelje koju je Radoslav izdao Dubrovčanima, u kojoj im je obećao mnoge ustupke i široka prava, ako se on sam vrati na srpski presto. To je, očito, razbesnelo Vladislava, koji je zapretio Dubrovačkoj Republici.
Pregovori sa Dubrovnikom okončani su 1235. godine – mirovnim ugovorom. Odnosi dve države, ipak, nisu postali sasvim prijateljski.
Vladislav je u međuvremenu, od 1237. godine, morao da se okrene zapadnim granicama Srbije i tamošnjim problemima. Štiteći Hum od hrvatskog hercega Kolomana, kralj Vladislav je sa vojskom stigao sve do grada Splita, gde je sa Splićanima, iste godine, potpisao ugovor o prijateljstvu i skladnom delovanju protiv zajedničkih neprijatelja.
Ali, kada je 1241. godine umro bugarski car Asen – ni Vladislav nije dugo izdržao na vlasti. Posle smrti svog tasta i zaštitnika, vladao je još godinu i nekoliko meseci. Taman toliko je bilo potrebno da se u zemlji javi pokret protiv njega i da iznese njegovo svrgavanje. Na njegovo mesto doći će treći brat Uros zvani Hrapavi.
vidi još: