Kralj Vukašin Mrnjavčević se uzdiže uz cara Uroša, koji je bio poslednji muški potomak Nemanjića. Postaje kralj, u isto vreme dok  Uroš vlada carski. To nije uobičajena situacija.  Mnogi smatraju da su Uroš i Vukašin vladali u slozi. To zaključuju na osnovu nekoliko činjenica: U Dubrovnik novembra 1366. godine dolaze zajedno po svetodimitarski dohodak poslanici i Uroševi i Vukašinovi; u Psači na fresci izrađeni su zajedno, kao vladari.  Njih dvojica podsećaju na neku dvojnu vladavinu.

   Tako idilično samo izgleda. Protiv shvatanja idiličnog vladanja govore izvesni naši izvori pisani sedmdesetih godina XIV veka. Stariji letopisci, kako navodi istoričar Vladimir Ćorović, izričito navode kako je  Vukašin  „  srinuo” cara s prestola i sam uzeo vlast i da je Uroš „ mnogo ozlobljenja i muke i nevolje pretrpeo”. U biografiji patrijarha Save, kazuje anonimni pisac, Uroš je „ bedu veliku primio od svoje vlastele”, a sam Vukašin se „ drznuo  na kraljevstvo”.

Caru ostala samo titula

  Urošu je doista, navodi istoričar Ćorović, ostala samo titula, jer stvarne vlasti nikakve  nije imao.

   Kako se porodica Mrnjavčević uzdigla do tog nivoa da Vukašin postane kralj?  Poreklo porodice Mrnjavčević nije poznato, iako se veže za više mesta i oblasti. Istoričar  Ćorović navodi da se, sudeći po prezimenu, može pomisliti da je negde iz zapadnih oblasti, od humske ili zetske zemlje. Uglavnom, o Vukašinu nema naročitih pomena  sve do 1365. godine, kada se, po svoj prilici, izdiže posle smrti  despota Dejana,  carskog zeta i despota Olivera, čiji je ugled u Makedoniji bio veoma veliki.

  Iako je opasnost od Turaka pretila i postajala sve  jače, to nije ujedinilo i zbližilo srpske veolikaše. Vlastoljubivi Vukašin, kako kazuje istoričar Vladimir Ćorović, rešio je da uzme vlast u svoje ruke. Lične ambicije mogao je pravdati državnom potrebom i prvom linijom odbrane od Turaka. Bio je prilično osion ali, opet, ne bez izvesnih obzira.  Pada u oči da on nije uzeo carsku titulu, nego titulu kralja. Istu onu koju je Uroš nosio za života Dušanova.   Proglasio se za kralja 1365. godine. Njegov primer delovao je zarazno i izazvao je prohteve  drugih velikaša. Od  godine njegovog krunisanja za kralja, Srbija i pored velike opasnosti od Turaka koja je sve bliža i glasnija – počinje da se rasipa.

kralj vukašin mrnjavčević

    Pod svojom vlašću kralj Vukašin je skupio  uglavnom Staru Srbiju i severnu i zapadnu Makedoniju s gradovima Prizrenom, Skopljem, Prilepom i Ohridom. U svojim poveljama on nigde ne pominje svoj odnos prema caru Urošu i u  celom svom radu ponaša se  kao samostalni vladalac.

  Njegov brat Uglješa proglašava se despotom u oblasti Grčke Makedonije koja je počinjala ispod Prilepa i obuhvatala dramsku i sersku oblast. Uglješa za ženu uzima blagorodnu  gospođu Jefimiju, ženu izvanredno lepog umetničkog osećanja koja je imala primetan književni dar ( vezena pohvala knezu Lazaru, natpis na ikonici za umrlog sina ) i bila je vrlo dobra vezilja. Bila je ćerka  ćesara Vojihne, Dušanovog  namesnika u dramskoj oblasti. Dramsku oblast je  dobio Uglješa posle tastove smrti, a posede je proširio i na račun careve majke  od koje je uzeo Ser i to, po svoj prilici – silom i pritiskom.

Gospodar cele Makedonije

  Sam Vukašin je svoj kraljevski položaj  učvrstio porodičnim vezama. Imao je jednu ćerku i četvoricu sinova. Za jednog od svojih sinova, za kraljevića Marka ili kraljevića Andriju, hteo je da dobije jednu devojku iz hrvatskre porodice Šubić. Ta familija je bila orođena s carom Dušanom i u to vreme živela je na srodničkom  dvoru bana Tvrtka. Brak je, međutim,  sprečio papa koji je branio da katolička princeza pođe za „ šizmatika”.

   Ne zna se kada je sin Marko  uzeo za ženu Jelenu, ćerku  moćnog vojvode Hlapena. Vukašin je ćerku Oliveru udao za Đuru Balšića, koja je predstavljala jednu od najmoćnijih srpskih  velikaških porodica.

  Zahvaljujući energiji i vezama, kralj Vukašin je tako postao  apsolutni priznati gospodar cele Makedonije. Nije ostala pošteđena ni severna Srbija, gde se u samovoljnosti i bezobzirnosti isticao dvedesetogodišnji Nikola Altomanović., piše istoričar Ćorović. I taman kada je kralj Vukašin Mrnjavčević spremio vojsku da krene na njega, zajedno sa Balšićima, stigla je vest  o velikoj turskoj najezdi s juga.

   Kako je došlo do velikog  srpskog pohoda na Turke u jesen 1371. godine još se ne može  pouzdano utvrditi. Da  je ofanziva preuzeta od Srba vidi se jasno  i po tome što je bojište bilo van srpske granice. Izgleda da su Mrnjavčevići hteli da napadnu Turke u samom Jedrenu, za vreme boravka cara Murata u Maloj Aziji. Srbi su doista prodrli do blizu Jedrena,  u šumnoviti kraj Črnomeda, na Marici. Ali tu ih je 26. septembra 1371. godine  snašao strahovit poraz. Došao je kao posledica jednog noćnog prepada u kome su Srbi potpuno izgubili glavu.

  Srpski kaluđerski letopisci navode  navode to kao božju kaznu za postupak Mrnjavčevića prema caru Urošu. Naročito ističu da se nisu mogla naći čak ni mrtva tela kralja Vukašina i Uglješe. A narodno predanje kazuje da su  Vukašin i Uglješa Mrnjavčević  bili teško ranjeni a zatim poubijani posle borbe od lakomih slugu i namernika.

Strahovita pogibija

 Srpska pogibija na Marici bila je, prema oceni Vladimira Ćorovića,  zaista strahovita, najbezglavija u celoj našoj prošlosti. Ona predstavlja  jedan od najsudbonosnijih događaja  ne samo u istoriji srpskog naroda, nego i Balkana uopšte. Ako je i bio slučajan, srpski je poraz bio potpun. To što ga Turci nisu iskoristili u većoj meri, to je zato što im se dobar deo vojske nije nalazio u Evropi i što sami nisu bili svesni veličine svoje pobede.

 Mesto pogibije na Marici i danas se zove  Srbsindigi – srpska pogibija. U narodnoj frazeologiji uzrečica „ odnela ga  mutna Marica” podseća na ovu kobnu borbu, a stih za reku Maricu kaže:

 Udarila mutna i krvava/

 Pa pronosi konje i kalpake/

 Ispred podne ranjene junake./

Posle bitke na Marici , put za dalje turske pobede bio je otvoren.  

Nebojša Đorđević

1371 | kralj | kralj vukašin mrnjavčević | mutna marica | ohrid | poraz | prizren | skoplje | srbsindigi | turci

afrodizijak bakterije biljke boje breza bubrezi cvet depresija dijabetes energija holesterol hrana imunitet jetra karcinom knez lazar kozmetika koža legenda lek lepota lečenje limun manastir med mikroorganizmi miris muškarci nemanjići oči pluća potencija reuma slikar slikarka so srbija srce talasi travar ulje virusi voda zdravlje žene