Bio je to period kada je vladao najmanje poznati Nemanjin sin, Radoslav Nemanjić. Za njegovo vreme Srbija nije ratovala. Nije se širila, ali se nije ni smanjivala.  Bila je  u relativnom blagostanju.  Pod  jakim političkim uticajem moćnih suseda: epirskih Grka i Bugara živela je u – zavetrini.

  Zaštitinici prijaju  srpskim vladarima, sinovima Stefana Prvovenčanog, Radoslavu i Vladislavu. Ali, iako se u istoriji taj period smatra manje slavnim – istoričari ovoj dvojici daju veliku zaslugu zbog činjenice da Srbiju u njihovo vreme – baš zbog tih zaštitnika – niko nije smeo da uznemirava.

  Stariji sin Radoslav, koji je prvi nasledio krunu od svog oca Stefana Prvovenčanog, oženio se  ćerkom Teodora Epirskog, koji je 1223. godine postao najmoćniji vladar na Balkanu, pošto je osvojio Solun i pošto se proglasio za cara. Srpski kralj Radoslav je bio u potpunoj senci svog moćnog tasta.

 Kao sin jedne grčke princeze i muž druge, osećao se i sam progrčki. Njegov zaručni prsten ima grčki natpis, grčki se potpisuje na poveljama. Ne ponosi se lozom Nemanjića, nego svojom carskom lozom Duka.

 Grčki je naziv i na njegovom bakarnom novcu u obliku zdelice, koji je on počeo prvi da kuje u Srbiji, po uzoru na novac svog dedu, cara Aleksija.

 Na njega, kako pišu srpski letopisci, ima jak uticaj  njegova supruga koju nazivaju „nova Dalida“, govoreći da mu je ona potpuno zavrtela glavu.

 Smatra se da srpski kralj Radoslav Nemanjić nije imao vlastite politike, niti nacionalnog osećanja. Toliko je bio progrčki nastrojen da je popustio i pred Ohridskom  crkvom koja je protestovala  protiv srpske crkvene autokefalnosti. I  u verskom smislu, bio je bliži Grcima. Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan  hvalio ga je u pismima patrijarhu Germanu, koji je stolovao u Nikeji, navodeći kako je Srbija „pobožna zemlja ukrašena čašću valjanog morala svake vrste“.

 Homatijan je, inače, bio najžešći protivnik samosalnosti Srpske crkve i, koliko je poznato, kada je ona dobijena, protestovao je zbog toga kod Save (Nemanjića).

  Ali, kako je vladar Radoslav Nemanjić imao vlast tako je i prestao da vlada u prestrojavanju snaga na Balkanskom poluostrvu.

  Pošto je 1230. godinje, njegov tast, moćni Teodor,preživeo poraz kod Klokotnice od bugarskog cara Asena, koji ga je, usput, i zarobio, poljuljao se opasno i Radosavljev položaj u Srbiji. Bugarski pobednički car Asen  smatrao je Srbiju vazalnom državom budući da je pobedio cara Teodora koji je imao ogroman uticaj na srpskog vladara. Osim toga, Asen je, dovršavajući svoju crkvu u Trnovu u slavu četrdeset mučenika, a hvaleći se upravo postignutim vojničkim uspehom, zapisao kako je dobio celu Teodorovu zemlju „ od Jedrena do Drača“,  i zemlje „ grčku i arbanasku i srpsku“ .

 To je bilo tačno, jer je najveći deo Teodorove države došao pod neposrednu vlast Asenovu.

  Kada je Teodor pao sa vlasti, drugi sin Stefana Prvovenčanog, Vladislav, iskoristio je povoljan trenutak za sebe. Sudbina je htela da je on ( ne zna se tačno kada) uzeo  Asenovu ćerku za ženu, pa je, po istom šablonu kao i njegov stariji brat, postao zet moćnika. Vladislav je sa ostalim nezadovoljnicima u Srbiji, odmah po padu Teodora, počeo borbu protiv starijeg brata Radoslava za vlast.

 Radoslav Nemanjić se držao jedno vreme, ali je na kraju morao da pobegne pred moćnijim bratom. Napustio je Srbiju i krajem 1233. godine i sklonio se u Dubrovnik. Taj trgovački grad koji je sve više širio svoj promet i koji je dobio povlastice od cara Asena – primio je s poštovanjem i pažnjom odbeglog  srpskog kralja. Zahvalio im se i Radoslav, dajući Dubrovčanima, u slučaju da se vrati na presto, obilate povlastice: da trguju bez carine, da ne naplaćuju mogoriša, da su im slobodni vinogradi  koje su zasadili po žrnovačkoj župi.

  Moguće da je iz Dubrovnika kralj Radoslav pokušavao nešto protiv svog brata Vladislava  jer je ovaj, u to vreme, počeo da uznemiruje malu Republiku koja se iz straha obraćala bosanskom banu Ninoslavu sa molbom da je, po potrebi, zaštiti.

    Svrgnuti srpski kralj Radoslav Nemanjić boravio je još neko vreme u Dubrovniku, a onda se sa ženom uputio u Vizantiju, verovatno sa namerom da tamo traži pomoć za povratak na vlast.

 U Draču, piše jedan stari srpski biograf, međutim, čekalo je Radoslava novo razočarenje. Tamo mu je neki Frank ugrabio ženu, a njega samog napao do opasnosti po život.

 Lišen krune, a zatim i žene, kralj Radoslav se odrekao svetske sujete i primio monaški čin. Kao monah Jovan, povučen i zaboravljen, umro je u nekom manastiru, po svoj prilici u Studenici, gde je sahranjen.

O.B.

Vidi još…

close

Prijavi se za tekstove u sanduče

Anri Ruso

Uvek možeš da se odjaviš

Prijavi se za tekstove u tvoje sanduče

Anri Ruso
Ko čita-lepše živi

Uvek možeš da se odjaviš