Ana Dandolo je bila toliko moćna vladarka da je uspela ono što je retko kome pošlo za rukom. Ubedila  je svog pravoslavnog muža i vladara da se okrene Veneciji, katolicima i papi!

  Stefan Nemanjić je to  i uradio, postavši  prozapadni srpski vladar.

 Ali, taj potez je bio duboko taktički i  omogućio mu je  da dobije papsku krunu, a da  država  koju je tek bio preuzeo od oca stekne status  međunarodno priznate kraljevine.

  Ako je  to bila cena, Stefan Nemanjić, koji će posle krunisanja dobiti naziv Prvovenčani ( stari izraz koji označava venčanje sa krunom) žrtvovao se za – državnu stvar.

Lepa Venecijanka, svetle puti, oniža ( visoka tek 162 santimetara) sa lepim osmehom ( sudeći po podatku antropologa da je u trenutku smrti imala sve zdrave zube)  bez sumnje je znala kako da ubedi muža da učini pravu stvar za sebe, za dvor i za Srbiju.

Mletačka princeza

 Poticala je iz  vladarske porodice mletačkih duždeva, bila je unuka slavnog dužda Enrika  Dandola, odrasla je u blagostanju i sigurno ne bez manira i elokvencije.

  Interesni brakovi u to doba, bili su uobičajeni i ona je  pristala  da se uda za  Stefana Nemanjića, pošto je ovaj prethodno  oterao svoju prvu ženu Vizantinku Evdokiju.

 Nemoguće je ne primetiti kako se Stefan vodio za interesom u ljubavi. Dok je Vizantija bila moćna, Stefanu je odgovarala  vizantijska princeza koju je izabrao za ženu. Kada mu je bila potrebna podrška Mletačke republike i papske stolice, Vizantinka mu je predstavljala  teret. Postala je „preljubnica“ a „ imala je i šugu“ zbog čega je Stefan izbacio na ulicu samo u košulji. Da li je zaista prevarila muža, ili je do skandaloznog raskida došlo jer je Stefanu trebao novi interesni brak – ne znamo.

 U to vreme Venecija je imala jak uticaj na Balkansko poluostrvo i Ana Dandolo mu je savršeno odgovarala.

Venčanje u Veneciji

 Brak je brzo utanačem a venčanje još ekspresnije. Po jednima, Ana Dandolo i Stefan Nemanjić venčali su se u Veneciji ( koja je manje – više izgledala isto kao i danas) . Bila je to raskošna svadba  kojoj su prisustvovale sve  patricijske porodice. U Ras, gde je u to doba bio srpski dvor, mladenci su se  vratili galijom, pa karavanima. Kažu da je princeza sa sobom vodila i armiju italijanskih zanatlija, koji su trebali da joj skroje dom po meri i ukusu.

    Bez sumnje je takav i napravljen, ali zbog drvene građe nemamo tu privilegiju da se danas divimo ostacima srpskog srednjovekovnog dvora.

  Za Anom Dandolo iste godine, 1217, ubrzo je u Srbiju stigla i papska kruna.  Na nju je Stefan čekao 15 godina. Doneo je poseban papski legat, preko Splita. Stefan je krunisan na svečanoj cerenomiji , kada je, kako se navodi „ krunu primila i Ana Dandolo“.

  Ta svečanost je obavljena  u divnoj kamenoj crkcvi sv. Petra i Pavla u Rasu.

 Tu je Ana postala kraljica i to dostojanstvo je nosila sve do smrti muža 1227. godine.

Sopoćani i freska

  Ana Dandolo je sa Stefanom Prvovenčanim imala Predislava ( koji će postati kasnije arhiepiskog Sava II) Uroš ( kralj Stefan Uroš I)  i možda ćerku Renijeriju ( nije pouzdano).

  Uroša koji je postao kralj, neobično je poštovao svoju majku. Kada je Ana umrla ( ne zna se pouzdano koje godine  pretpostavlja se 1265. ) sahranio je u svojoj zadužbini, Sopoćanima.

  Iznad  njenog groba dao je da se uradi velelepna freska koja predstavlja sliku Aninog opela. Oko njenog odra je Uroš u vladarskoj odeždi sa krunom na glavi, a iza njega prinčevi Milutin i Dragutin, princeza Brnjača ( sve Anini unuci) i snaja, kraljica Jelena koja ljubi Aninu levu ruku. Naslikan je  i arhiepiskop Sava ΙΙ, ceo dvor, sveštenstvo. Arhiepiskop Danilo II u kasnijem periodu  navešće da je Anina smrt ličila na Bogodoridičinu.

 Budući da je freska urađena između  1263. i 1268. godine pretpostavlja se da je umrla tokom 1265, gotovo četiri decenije posle smrti svog muža.

 Veličanstvena istorijska kompozicija  Smrt Ane Dandolo kao i  Uspenje presvete Bogorodice ( prikazano na 40 metara kvadratnih ) preživele su najstrašniju strahotu koju jedno umetničko i istortijsko delo može da doživi. Dvesta godina je crkva  Svete Trojice u  Sopoćanima bili ruševina bez krova.  Dvesta godina su po Aninom odru šibali vetrovi, udarale kiše, ledile se pahulje – ali  na radost srpske istorije i nas freske su čudom preživele.

 Smrt Ane Dandolo i danas verno  svedoči  o vremenu  u kome je  Srbija postala međunarodno priznata kraljevina,  o jednoj ženi koja je to  bez sumnje izdejstvovala.  Ženi koja je sa radošću došla u Srbiju i  više  nikada nije  nogom kročila u rodnu Italiju. Njeno srce je zauvek ostalo ovde.  

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Vladarka uhvaćena u preljubi

afrodizijak bakterije biljke boje bolest breza bubrezi crkva crna gora cvet depresija dijabetes dinastija drvo energija fitoterapeut hrana jetra karcinom koža lek lepota lečenje limun manastir med melem mladost more muškarci nemanjići pluća potencija reuma slikar slikarka so srce travar ulje umetnost uskrs vino voda zdravlje

Prijavi se za besplatne tekstove

žena u džuingli

close
Prijavi se za besplatne tekstove
San

Ko čita, lepše živi