Stefan Dečanski, najtužniji srpski kralj

Stefan Dečanski, možda je najtužniji od svih srpskih kraljeva. Najveći deo svog života proveo je u žrtvi, patnji i bolu.

Nesreće su ga pratile od malih nogu, kada je kao dete bio talac kod Tatara, zatim je od njega otrgnuta majka, koju je kralj Milutin (njegov otac) oterao (kao i prethodne dve žene), zatim ga je progonio vlastiti otac koji je naložio dželatu da ga oslepi. Protiv njega su ustajali i otac i brat i sin koji ga je na kraju svrgnuo s vlasti, a kako se pisalo, “možda je i umoren od svirepih protivnika”.

Kada je umro njegov surovi otac, s jedne strane, ali veliki srpski kralj s druge, počela je borba za presto. Sve je bilo dosta iznenađujuće, budući da se Milutin upokojio naglo i nije ni razmišljao o svom nasledniku. Kao njegov naslednik smatrao se sin Konstantin, iz Milutinovog braka sa tesalskom princezom.

Oslepljeni kralj

Stefana nisu uzimali za ozbiljnog naslenika jer je kralj poništio brak sa njegovom majkom Anom Terter da bi se mogao oženiti Simonidom, čime je Stefan postao nezakoniti sin.

Uz to, otac ga je dao oslepeti. Dogodilo se to pošto je Stefan, koji je živeo u Zeti, podigao ustanak. Milutin je smesta krenuo s vojskom da uguši pobunu. Pred očevom silom Stefan se povukao iza reke Bojane. Biograf Danilo piše da je je Milutin ponudio sinu pregovore, i da je Stefan, dirnut, otišao ocu da moli za oproštaj. Kada ga se dočepao, Milutin, međutim, nije imao milosti. Naložio je da se Stefan okuje, da se prebaci u Skoplje i da se tamo oslepi.

Sreća je prava što naredba o oslepljenju nije do kraja sprovedena. Krvnik koji je to trebalo da uradi bio je potkupljen i nije do kraja probo kraljeviću zenice. Bojeći se oca, Stefan je to krio celoga žovota. Stalno je nosio zavoj. Pošto ga je obogaljio, Milutin je Stefana prognao u Carigrad sa ženom i dva sina: Dušanom i Dušicom. U Carigradu, car Andronik je imao obzira prema Stefanu kome je tamo umro mladji sin Dušica i nije mu otežavao, inače, tešku situaciju, ni u kom smislu.

Iznenadnu smrt kralja Milutin, Stefan je, međutim, dočekao spremno. Zbacio je sa očiju zavoje i proglasio da mu je sveti Nikola vratio vid. Spremao se da se bori za nasledno pravo.

Svom polubratu Konstantinu je ponudio da podele vlast, ali je ovaj odbio. Narod i velikaši bili su uz Stefana. Konstantin je savladan i uhvaćen i svirepo ubijen. Među narodom se proširilo predanje da je Stefan, po ugledu na bugarske hanove, od njegove lobanje napravio pehar.

Na Bogojavljanje 1322. godine arhiepiskop Nikodim krunisao je Stefana za kralja, a njegovog sina Dušana za “ mladog kralja”.

Službeno, posle krunisanja, Stefan je dobio ime Uroš III, kao što se njegov otac Milutin službeno zvao Uroš II.

Krunisan kao Uroš III

Vladislav, sin Dragutinov, koga je još Milutin bacio u tamnicu bojeći se konkurencije, posle Milutinove smrti se izbavio iz tamnice i istakao staro pravo na presto. Uz njega je stao dobar deo vlastele, a pomogao ga je i ugarski kralj i njegov sestrić bosanski ban Stevan. Ratovanje se oteglo do 1324. godine kada je Vladislav podlegao. Pošto nije hteo da se sklanja u severni deo Bosne gde je bio sateran i njegov otac, otišao je u Ugarsku, gde je i umro.

Stefan je konačno mogao da vlada. Morao je i ponovo da se oženi jer mu je umrla žena Teodora. Oženio se dvanaestogodišnjom Marijom Paleolog (bratičina Simonidina).

Krtalj Stefan nije dugo vladao. Ostaće upamćen po bici kod Velbužda, u kojoj se junački poneo, i po svojoj zadužbini, manastiru Dečanima, nedaleko od Peći, po kome je dobio i ime Dečanski.

Građen je punih osam godina (graditelj Kotoranin fratar Vito), 1327 – 1335. Stefan Dečanski nije dočekao njegovo dovršenje.

Pred kraj života imao je samo nevolje. Najpre je zaratio sa vlastitim sinom. Smatra se da je tu mržnju izazvala druga žena Marija koja je želela da obezbedi presto svom sinu Simeonu – Siniši. Mladi kralj Dušan to nije želeo da trpi.

Istorija se u jednom delu ponovila kao kod Milutina i Stefana. Dušan je 1331. godine, podigao pobunu. Stefan je reagovao kao i Milutin, sa vojskom je smesta krenuo u Zetu da uguši uguši Dušanovu pobunu koju je podupirala zetska vlastela. Ali se Dušan, za razliku od Stefana, nije odazvao očevim pozivima da mu se pokori, bojeći da mu se ne dogodi isto što i Stefanu nekada. Odlučio se da oca zbaci sa prestola. Na Malu gospojinu 1331. godine na silu je svrgnut Stefan Dečanski i na presto doveden mladi kralj Dušan.

Posle svega, stari kralj Stefan nije dugo poživeo. Umro je 11. novembra te iste godine i to, kako sumnjaju istoričari, “ po navodima nekih, istina, ne besprekornih pisaca, nasilnom smrću”.

Bitka kod Velbužda

Stefan Dečanski rukovodio je jednom od najvažnijih bitaka u srpskoj istoriji – bitkom kod Velbužda, 28. jula 1330. godine. Ova bitka odigrala se u trenutku kada su teritorijalno na Srbiju kidisli i Grci i Bugari. Samo splet srećnih okolnosti je sprečio da se udruže.
Na Srbiju su prvi krenuli Bugari u južnom pravcu, prema Strumi i Bregalnici s namerom da se tu udruže s Grcima. Srbi su odlučili da preduhitre spajanje. Stefan Dečanski je dva puta pregovarao sa Bugarima, ali su ovi odbacivali pregovore. Kada je čuo da dispilina u bugarskoj vojsvci nije na nivou, odlučio se na iznenadni napad na Bugare kod Velbužda, svom snagom. Srpska vojska imala je oko 15.000 vojnika, koliko i bugarska. Ali, Srbi su se borili odlično. Posebno vojnici mladog kralja Dušana. Iznenađeni srpski napadom Bugari su se dali u beg, a bugarski car Mihailo pao je sa konja, pa ga je srpska potera uhvatila, ubila i donela kralju Stefanu.
Bugarski car je sahranjen u crkvi Svetog Đorđa u Nagoričinu (danas Makedonija). Srbi su ovom pobedom zapretili susedima da se više niko u čitavom srednjem veku ne drzne da ulazi u Vardarsku dolinu. Time je potvrđen srpski posed Makedonije i nesmetan izlaz na Egejsko more. Svest o ovoj važnoj pobedi održala se u narodnoj poeziji sve do 19. veka kada su ispevane mnoge pesme.

Dijana Dimitrovska

Vidi još: Državnik tvrdog srca