Dragutin Nemanjić je bio jedini vladar koji se odrekao vlasti, i čovek koji će skupo plaćati svoje greške. Svrgnuo je oca sa prestola i sudbina ga je, čini se, mnogo više kaznila nego druge koji su to isto učinili.
Na takav potez se srpski kralj Dragutin ne bi usudio da nije imao potporu moćne ugarske države. Bio je mađarski zet, pošto se oženio Katalinom, ćerkom Bele IV. Zahvaljujući vojnoj pomoći koju je dobio od ugarskog dvora Dragutin je potukao očevu ( Uroš I ) vojsku na Gatačkom polju, u jesen, 1276. godine i tako se dokopao srpske krune.
Čitavog života ostao je veran Mađarima, i pored svih kriza i promena kroz koje je država prolazila krajem 13. i na početku 14. veka. Ostao je u prijateljstvu i sa napuljskim dvorom. Zbog takvih odnosa, jednim delom zahvaljujući uticajima njegove žene Kataline, Dragutin uživa simpatije zapadnih pisaca koji, takođe, uvek ističu njegov čestiti odnos prema mlađem bratu Milutinu.
Taj pošteni odnos najbolje se video tokom 1282. godine. Te godine je, naime, kralj Dragutin slomio nogu, prilikom nesrećnog pada sa konja, pod gradom Jelečem. Zbog toga je bio izuzetno potišten. Arhiepiskop Danilo pripoveda da je kralj Dragutin smatrao svoj pad kao božju kaznu za postupak prema ocu. Imao je na umu i nedavnu nesreću koja se dogodila bugarskom caru Konstantinu koji je slomivši nogu, bio nepokretan i nemoćan da suzbije neprijatelje razgoropađene postupcima njegove carice, koji su ga ubili i uzeli mu krunu.
Stoga je on u Deževi, danas malenom selu na planini Goliji ( iznad Novog Pazara), na saboru 1282. godine, ustupio vladarsko mesto svom mlađem bratu Milutinu. Za sebe je zadržao zapadni deo oblasti, oko Rudnika, Podrinje, i Hum sa Trebinjem. Dragutin je presto predao bratu kao neku vrstu regente, želeći da nasledstvo prestola ostane u njegovoj liniji, odnosno njegovim sinovima Vladislavu i Urošicu.
Tako su stvar prikazivali i savremeni strani pisci. Jedan anonimni prikazivač Srbije iz 1308. godine izričito veli kako je sam Dragutin govorio da je presto ustupio privremeno, za vreme svoje teške bolesti posle pada, i da polaže svoje pravo na njega. Danilo, međutim, kaže da je Dragutin Milutinu „darovao presto svoj“.
Odnosi između dva brata, ipak, više nikada neće biti iskreni i srdačni. Milutin je bio sebičan, i jednom dobijenu vlast očigledno nije hteo da ispušta iz ruku. S druge strane, Dragutin je želeo da presto osigura svom sinu, ali se to, nažalost, neće dogoditi. Pošto je umro Dragutinov sin Urošic, drugi sin Vladislav imao je pravo da nasledi očevu oblast, a Milutin da ostane kralj Raške i to kao njegov vazal. Za to pravo Dragutin se izborio čak i fizičkom borbom u kojoj je Milutin ostao poražen. Istoričari smatraju da je moguće da se Milutin na sve obavezao u tom trenutku ali da je bio dovoljno lukav i sebičan da to i ne pomisli da ostvari.
Te godine kada je Dragutin dobio Beograd na poklon od ugarskog kralja Ladislava, udao je svoju ćerku Jelisavetu za Stevana Kotromana , gospodara Vrhbosne, odnosno Stare Bosne. Ta bračna veza imaće kasnije veliki značaj u istoriji Bosne i Srbije.
Malo posle majčine smrti, kraljice Jelene koja je umrla u dubokoj starosti 8. februara 1314. godine, primivši pred kraj života monaški pravoslavni čin u Skadru ( sahranjena je u svojoj zadužbini u manastiru Gracu gde je po ljutoj zimi bila prenesena iz svog dvora, iz Brnjaka) – razboleo se i kralj Dragutin Nemanjić.
Osećajući da se kraj života bliži, on se zakaluđerio i primio ime Teoktist. Već je od ranije pokazivao izvesne asketske sklonosti i osećao je potrebu da svoje telo kažnjava zbog grehova iz mladosti.
Umro je 12. marta 1316. godine. Sahranjen je u Đurđevim stupovima, kod Rasa, u oblasti kralja Milutina, a ne u manstiru Arilje, gde mu je počivao sin Urošic, koga je nadživeo.
Ali, Dragutin Nemanjić, nije mogao mirno da počiva u seni prelepe crkve u Rasu. Njegova želja da njegov sin preuzme vlast – neće biti ispunjena. Njegov sin Vladislav ne samo da nije nasledio pravo na vrhovnu vlast u Raškoj, ni pravo na očev deo države nego je i završio u tamnici. Surovi Milutin, odmah po Dragutinovljevoj smrti, upao je sa vojskom u sinovčevu oblast, zarobio ga i bacio u tamnicu.
Blagi kralj pravednog srca i čestitosti, vladao je tako samo 6 godina. Za razliku od bezobzirnog brata Milutina koji će vladati veoma dugo.
Beograd kralja Dragutina
Da nije bilo kralja Dragutina, pitanje je da li bismo danas imali Beograd. Dve godine pošto je predao vlast mlađem bratu Milutinu, Dragutin je, 1284. godine, dobio na poklon od svog šuraka, kralja Ladislava, Mačvu sa Sremom i Beograd. Dragutin se stoga naziva „ sremski kralj“ po središnjoj oblasti svoje nove države. Njegove prestonice behu Beograd, koji je tada prvi put došao pod srpsku vlast i Debrec u Sremu. Anonimni pisac iz 1308. godine baš tu oblast naziva Srbija dok za Milutinovu državu koristi naziv Raška.
N.D.Đ.
Vidi još: Kralj koji je pomirio vere
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
