Čovek se uči dok je živ, a Ljubivoje Ljuba Ršumović , pesnik koji je nekada učio od svojih roditelja, a danas uči od svojih sinova i unuka, zna da na neka pitanja nikada i neće dobiti odgovor.
-Umreću, a neću saznati zašto je Dostojevski rekao da dva plus dva može da bude – pet – kaže u razgovoru za naš časopis pesnik Ljubivoje Ršumovć, za decu iz milošte Ljuba, za odrasle Ršum.
O Šta vas najviše brine u savremenom svetu?
-Brine me pretpostavljena činjenica, i saznanje – da se sudbina planete Zemlje, pa samim tim i sudbina srpskog naroda, nalazi u rukama budala i siledžija!
O U poređenju sa vašim odrastanjem, koja osobina danas nedostaje svetu oko vas?
-Nedostaje uljudan, i uvek pun poštovanja, odnos prema Majci Zemlji, ovoj crnici koja nas hrani i poji, koja nas je rodila, i koja nas i dalje rađa. Da li ćemo moći da gajimo pšenicu na Mesecu, kad zatrujemo Vojvodinu, kad zagadimo Ukrajinu, kad opustošimo Libiju?…
O Da li se deca koja su odrastala uz “ Fazone i fore” i deca koja čitaju “Dva jaja na oko“ knjigu koju ste izdali pre par godina – razlikuju?
-Sad je važno, najvažnije rekao bih, da oni odrastaju uz dobru literaturu, da čitajući knjige prožive još poneki život… Mladim ljudima uvek pričam da sam proživeo sto osam života… Kako? Tako što sam živeo zajedno sa Tomom Sojerom i Haklberi Finom, pa onda sa Mačkom Tošom, pa onda sa Alisom u zemlji čuda, pa sa Nikoletinom Bursaćem… A brojku stotinu osam sam, naravno, izmislio. Pročitao sam mnogo više knjiga!
O Šta ste najdragocenije naučili od dece?
-Da je igra – božanski imperativ detinjstva, kako naših tako i životinjskih mladunaca! Njihova igra je programirana da ih pripremi za ozbiljan život, koji ih očekuje! Igra im govori da su jedinstvena bića, da su hrabri, da mogu da pobeđuju. Da se raduju kad pobede, ali da se ne ljute kad ne pobede!
O Snimali ste TV seriju “Priče o ljudima i naravima“, pisali poeziju i prozu, pronicali u dubinu i suštinu…Da li posle svog tog iskustva znate ko je čovek?
Čovek je stvoren da bude dobri sin majke Zemlje, ali on je često i neposlušni sin, rob svih zala koje bi trebalo da čuva boginja Elpida, varljiva Nada!
O Radili ste na radiju, televiziji u pozorištu, kako je danas, kroz koji medij, najbolje obraćati se deci?
-Najbolje bi bilo da im se obraćamo uživo, bez elektronske pomoći i nakita! Deca se najbolje vaspitavaju ličnim primerom! Privatovizije se upinju da preuzmu na sebe taj posao, pa često moramo da se borimo protiv njih dobrim pesmama, lepim, vedrim rečima i mudrim razmišljanjem!
O Vas je Duško Radović pitao da vam objavi pesmu na radiju. Da li današnji mladi mogu da dožive tako nešto? Da sretnu nekoga ko je spreman da im pomogne?
-Moje kolege i ja svake godine na Zlatiboru održavamo kampove Akademije Saradnici sunca, sa mladim ljudima, talentovanim za pisanje. Cilj nam je da ih podržimo i uputimo u spisateljski zanat, ali i da nešto naučimo od njih, kao i oni od nas! Uskoro će Akademija organizovati naučni razgovor o fenomenima i tajnama detinjstva. Biće to seminar za učitelje, nastavnike i vaspitače! Cilj nam je da obogatimo i teoriju i praksu o tim pitanjima!
O Kako danas mlad čovek može da izda knjigu?
-Treba da napiše knjigu, pa da zamoli nekog da mu je ilustruje i pripremi za štampu. A onda, da prištedi pet-šest stotina evra, ode u prvu štampariju i preda knjigu da se štampa! Onda dolazi najteži deo ovog posla: nestrpljivo čekanje da se knjiga pojavi!
O Da li je danas društvo sebično i otuđeno? Kako to menjati?
-Ne mislim da je to tačno, i siguran sam da ne treba ništa menjati! Čovek je božija slika, a Bog je i sebičan i otuđen, baš koliko je i nesebičan i neotuđen! Ne bi valjalo mućkati božije poslove, i praviti se pametnijim od Boga!
O U Sopotu jedna privatna škola koja nosi naziv “ Ljubivoje Ršumović”, da li je to za vas najveće priznanje?
-Kad su mi predložili da daju moje ime školi, razmislio sam, i rekao sebi: „Ne“! Onda sam pitao sinove – bili su „za“! Pitao sam kumove – rekli su „da“! Pitao sam novinare, i to one za koje sam znao da su strogi. (Za njih sam svojevremeno napisao slogan: „Slavnim su me učinile – siledžije sedme sile! Sad mi malu decu prave – pod parolom cena slave!“) Oni su mi rekli „ zaslužio si“!
O Kako podučavate mlade u Sopotu da pišu? Čemu ih tu zapravo učite?
-To je neka vrsta drugarske razmene mišljenja. Moje kolege i ja pričamo o svojim mukama, željama, neuspesima i uspesima, a zatim slušamo njihova iskustva. Jer to su mladi ljudi koji su već pobeđivali na nekim festivalima poezije, pa ih savetujemo kako da nose taj teret slave! Kako da se snalaze, šta da čitaju, šta da gledaju, kome da veruju. Duško Radović, mada pokojni dvadeset godina – naš je veliki učitelj! Uskoro izdajemo knjigu „Dušanov zakonik“ – o tome kako treba pisati za decu!
O Imate naslov knjige “Još nam samo ale fale”, a pošto znamo da u naslovu krijete uvek neku zagonetku, da li smo kao država i društvo dobila i ale…?
-Nismo ih „dobili“ nego smo postali ale! Umesto da učimo od prirode, drveća i životinja, mi hoćemo po svaku cenu njih da nateramo da uče od nas! Hoćemo da dresiramo potoke – da teku uzbrdo!
O Da li ima neka misao koja vas raduje kada pomislite na svet oko sebe?
-Rekao sam jednom doktoru Vladeti Jerotiću da je moja majka uvek govorila „Moj Ljube stalno nešto fantazira, ko da nije svoj!“ Odgovorio mi je da me majka nije mogla bolje pohvaliti! „To da nisi svoj znači da si rođeni stvaralac! Pa kad fantazira neko ko je stvaralac – to je milina! Ali kad fantazira neko ko nije stvaralac – mi ga lečimo!“
O Da li postoji neko mesto, u prirodi, na primer, koja vas čini srećnim?
-To mesto se zove Zlatibor! Sve što sam napisao, i sve što ću još uraditi, vodi poreklo iz Ljubiša, sa Zlatibora! Bog je bio široke ruke kad ga je stvarao, pa je zemlju obogatio mineralima, stvorio predominaciju magnezijuma nad kalcijumom. Kako u zemlji tako i u vazduhu, pa i u vodi, i u svemu što raste iz zemlje. A ta predominacija stvara takozvane lake negativne jone – dragocene za metabolizam i hemo-poetiku, stvaranje krvi! Takav zdravstveni raj na zemlji postoji još samo negde u severnoj Americi!
autor: Dijana Dimitrovska, izvor: Slovo
