Sve je krug. Sve se vraća.
Bromazepami, ibuprofeni, paracetamoli, steoridni i nesteroidni, antiimflamatorni lekovi, antibotici, sve se to sa morkaćom izlučuje u životnu sredinu i stiže opet nekako do nas.
Svaki čovek koji pije tablete je jedna mala otpadna fabrika koja truje svoju okolinu.
U otpadnim vodama koje se slivaju u naše reke, jezera, mora i okeane, rekla mi je jedna profesorka Departmana za hemiju Prirodno matematičkog fakulteta u Novom Sadu, mogu se naći hormonski aktivne supstance,lekovi koji se najčešće upotrebljavaju poput karbamazepina, diklofenaka, ibuprofena, rentgenskih kontrasnih sredstava.
Njihovih meabolita ima u algama, ribama, lignjama koje jedemo, ima ih u vodi koju pijemo, u povrću, voću, salatama, svemu što je takvom vodom zalivano.
Ooo, Bože. Sve se vrti u krug. Stvarno, svi smo jedno.
I otkud sad te misli, pitam se, baš kada sam odlučila da zaštitim prirodu od sebe. I nabavim krpu za sudove koja ne troši deterdžent! Krpa za sudove bez deterdženta, neverovatno!
Bila sam ushićena. Potrebna je samo krpa i voda. Pa da, voda je najbolji rastvarač! Ali, pitala sam se kako će da pere masno, ili zakoreno?
Pa, probaću. Osma godina huji sa minimalno hemije u mom životu i bez TV( i on je otrov). Sve što sam mogla da izbacim – izbacila sam.
Prvo najveći trovač – omekšivač za veš. I danas kada osetim miris „lenora“, „ornela“ i sličnih – počnem da se gušim. Onda – prašak za veš – umesto njega kupujem sapunske orahe (plod drveta koje raste u Indiji, stavi se u mašinu i opere kao i prašak). Kreme pravim sama, šampon imam organski, sapuni uglavnom kozji prirodni. Svu drugu prljavštinu po kući skidam sodom bikarbonom i vinskim sirćetom.
Uglavnom, dobijem krpu za pranje sudova bez deterdženta od drugarice, Ruskinje.
Veli ona, ovo je ruski proizvod, japanska tehnologija. Greenway. Probaj, zaljubićeš se.
Oduševim se poklonu. Konačno ću izbaciti iz kuhinje sunđere, trulekse i deterdžet. Istina, kod mene odavno više nije u upotrebi hemijski deterdžent za pranje. Godinama koristim organski. Ušao je u moj život kada sam shvatila da pola hemije za pranje sudova završi u mom telu i da treba da zaštitim sebe.
Sad je došlo vreme da krpom kojoj ne treba deterdžent zaštitim okolinu. Da čuvam vodu. Svetsku vodu.
Krpa za sudove bez deterdženta stigne kod mene kući. Krenem u akciju odmah. Pustim toplu vodu, uzmem tanjir. Fantastično. Skida sve. Zgrabim čašu, da li će biti mrlja na njoj. Oopa, čisto kao bistra voda.
Ha, pomislim, treba mi nešto masno. Zgrabim tiganj. Da vidimo…Okrenem krpu s druge strane, ima mrežicu, krenem da trljam a ona skine sve sa tiganja, onda okrenem mekanu stranu koja masnoću pokupi. Nemoguće. Tiganj opran bez kapi deterdženta.
Primim se, počnem da pričam drugaricama, čak i nađem jednu devojku koja prodaje proizvode Greenway-a, ali one ni da čuju. Naviklo to da „zapeni hemija“, da ispuca koža na rukama, a posle obavezno krema za ruke.
O vodi koja se truje, o svim živim bićima, vidljivim i nevidljivim u njoj koja to trpe,o čistoj vodi koja nestaje i koja se ne može napraviti u laboratoriji – da ne govorim.
Kokice ne razmišljaju o tome, rekoh im.
Daj, reče mi jedna, o tome neka brinu oni koji će posle mene doći.
I vodolije, reče druga. One su napredne.
