Ima jedno mesto u centralnoj Srbiji, u klisuri reke Lepenice, u selu Ključ, na par kilometara od Mionice, gde vetrovi obrušavaju drevni kamen, a kiša spira vekovni malter sa feudalnog zamka iz 15. veka. Tu čoveka spontano ponese misao da je mogao da bude kao neki zamak iz romana Agate Kristi ali zdanje zvano Velimirovi dvori, sasvim otpisano i na samrti, u jadnom je stanju i na savesti novih naraštaja.

Dva veka bez ideje

   Još je Milan Đ. Milićević, srpski pisac, istoričar i geograf u svom delu iz 1876. godine “Kneževina Srbija“ opisao Velimirove dvore tako da se iste reči i danas mogu upotrebiti. Za gotovo dvesta godina od tada niko još nije pokušao da obnovi dvospratnu kulu i zamak i od njega učini atrakciju za koju bi turisti plaćali da je vide.

    U Milićevićevo vreme narod je ovo mesto nazivao Kulina i za nju je vezivao priču o Velimiru, koji je bio feudalac u vreme kneza Lazara Hrebeljanovića. Kako je zapisao Milićević pre gotovo dvesta godina, Velimir je bio prilično bogat ali ga je pratila teška nesreća. Imao je tri sina i sve ih je izgubio. Prvi sin se udavio u reci Lepenici, drugi je pao sa konja, a trećeg je nesrećni otac pokušao da spasi od smrti tako što ga je zatvorio u kulu, istu onu koja i danas stoji. To je zapravo kružna građevina prečnika tri metra, visoka 6,5 metara sa uzanim prozorima na gornjem delu. Nije mu bilo dozvoljeno da izlazi iz kule. Čuvali su ga danonoćno, otac mu je donosio hranu i vodu, nadgledali ga svakog trena samo da mu se smrt ne približi kao njegovoj braći.

Sudbonosna zmija

  Jednog dana mu je otac doneo grožđe, mladić je uzeo da jede a iz grozda je izašla zmija i ugrizla ga. Ipak je na kraju stradao, dokazujući da se od sudbine i prokletstva ne može pobeći. Predanje kaže da je oca trojice dečaka prokleo knez Lazar, nezadovoljan kako ga je Velimir dočekao. Strašna kletva za običnu negostoljubivost.

  Narod ovog kraja pamti još jednu legendu po kojoj je Velimir bio sultanov vazal i kao takav je učestvovao u bici pod Beogradom 1521. i zbog zasluga dobio Ključ i nekoliko sela. U Ključu gradi svoj feudalni zamak, odakle upravlja svojim velikim posedom. Ova legenda dalje kaže da su njegovi sinovi ne samo živi već da obnavljaju manastir Ribnicu kod Mionice.

Spomenik kulture na samrti

   Legende su preživele lakše i duže nego samo zdanje, ali se ni ono još ne da. Pokazuje svojim ostacima šta je nekad bilo. Tu je zid od četrdesetak metara, crkva, konak i neobična kula oko čije namene se spore arheolozi. Jedni smatraju da se tu pripremala hrana, drugi da je odbrambenog kaaraktera.

   U svakom slučaju, objekat je od posebnog značaj za srpsku istoriju zbog čega je 1951. godine proglašen za nepokretno kulturno dobro-spomenik kulture. A 1979. godine dobio je kategoriju spomenika kulture „od velikog značaja“. Osamdesetih godina sprovedna su i neka arheološka istraživanja, kada se ustanovilo da ima delova koji potiču iz antičkih vremena. Napisani su određeni arheološki radovi, urađeno je par fotografija i – to je sve.

   Velimirovi dvori predati su zatim opet zubu vremena, gde su vekovima i bili, i savesti novih naraštaja koji će mu jednom, nadajmo se, zavidati rane.

                   Dijana Dimitrovska,Balkan City Magazine, oktobar 2025.

Tekst je deo autorskog serijala Tvrđave Srbije