Legende su žilavije od istine. Žive uporno i dugo, menjajući tokom vekova  svoj spoljni izgled. Jedna takva legenda obavija  Pirotsku tvrđavu, toliko dugo da mogi veruju da je skladne zidine podigao vojvoda Momčilo, i da je i tu pod njima okončao život i on i njegov jednako slavni konj Jabučilo.

Istorija kaže da se nije tako zbilo.

Jedna od najlepših tvrđava na jugu Srbije sagrađena je mnogo pre Kosovskog boja i kneza Lazara u čije su vreme dograđene gornje kule. Za vreme Rimskog carstva u 3. i 4. veku nosila je naziv Turres ( Kula), pa Pirgos, Thurib. Piroćanci su je nazivali jednostavno Kale, retko Momčilov grad, a najčešće Pirotska tvrđava.  Prema arheološkim nalazima, Gornji grad je sagrađen prvi, a tvrđava je kasnije dograđivana, Srednji grad je podignut u vreme despota Stefana Lazarevića, dok su Donji grad podigli Turci krajem 18. veka o čemu svedoči ploča  sa natpisom  koji kazuje da je 1804. Rahim paša obnovio grad.

pirotska tvrđava

U vreme kneza Lazara, najnesrećnije vreme u istoriji srpske države, u Pirotskom utvrđenju bila je smeštena vojska , vlastela i gradska uprava. Kada se  u periodu od 1385. do 1386. godine Lazar suočio sa Turcima – tvrđava je pala u prvom naletu moćne vojske. Vojvoda Dimitrije koga je knez Lazar poslao da povrati grad, kažu legende, to i uspeva, ali Pirotska tvrđava je kratko u srpskim rukama. Silna nova turska vojska ponovo je osvojila grad.

Pirot koji je bio u sastavu države Stefana Nemanje  (оd 1183. dо 1189. godine) još jednom će za vreme Stefana Lazarevića biti u srpskim rukama, dok konačno ne padne u turske ruke.

Legende su žilavije od istine, ali i istina se bori da se prikaže u svojoj boji. Istorijska istina je da vojvoda Momčilo nema veze sa gradnjom Pirotske tvrđave. Istina je da je poginuo, ali ne ispod zidina ove, sada obnovljene i blistave tvrđave koja  mami poglede prolaznika, već mnogo dalje. Georgije Ostrogorski u svojoj “ Istoriji Vizantije” navodi da su vojvodu Momčila savladali Kantakuzin i Umur u okršaju 1345. godine kod primorskog grada  Periteoreje na Egejskom moru. Bežeći sa četom od  grčko-turske armije, naš junak se obreo pred zidnama tvrđave u Periteoreji, čiji stanovnici nisu hteli da mu otvore kapiju. Umoran, on mora da se bori i ne ide mu borba i on pred zidinama  nalazi svoj kraj. Ovaj grad je  u servernoj Grčkoj.

Meša se ili se  identifukuje i sa Pirlitorom u Crnoj Gori. Kako pesma kaže: “Knjigu piše žura Vukašine u bijelu Skadru na Bojani, te je šalje na Hercegovinu, bijelome gradu Pirlitoru, Pirlitoru prema Durmitoru, Vidosavi, ljubi Momčilovoj.”

 Piroćanci kažu, nije važno gde je poginuo, neka mu je laka zemlja, važno je odakle potiče. A potiče iz  pirotskog kraja.

Rodii se u pograničnoj oblasti između Srbije i Bugarske, i vremenom će izrasti u nepobedivog junaka kome će se diviti  i kraljevi. Hrabar, moćan, neustrašiv, postao je sevastokrator Momčilo, a carica Ana Paleolog mu je dala titulu despota.

  Vojvoda Momčilo je bio impozantnog izgleda. U “ Rimovanoj turskoj hronici o Omar paši” navodi se da da je Momčilo bio toliko visok “ da je ličio na minare”.

Danas Momčilo stoluje u blistavoj i sjajnoj tvrđavi čiju je obnovu finansirala Evropska unija kroz projekat prekogranične saradnje sa susednom Bugarskom ( izrada tehničke  dokumentacije i nadzor finansiran je novcem poreskih obveznika). Jabučilo se odmara na livadi ispod tvrđave gde ga je smestio vajar Zoran Mojsilov – spreman da poleti, daleko u prošlost u vreme rađanja legende, kada su on i njegov gospodar bili deo tradicije i vere da pravedni nikada ne umiru. I Zaista, evo ih-žive.

Dijana Dimitrovska

Balkan City Magazine

Prijavi se za besplatne tekstove

žena u džuingli

close
Prijavi se za besplatne tekstove
San

Ko čita, lepše živi