Otpad i mi, izgleda da je u pitanju neraskidiva veza. Hvala bogu što Srbija nema more.

  Jeste naša, jeste lepa ali se treba i probiti do te lepote groz naslage kesa, plastičnih flaša, limenki i svega što smo iskoristili i bacili. Nije to lak posao. Kese prazne lelujaju po drveću i žbunovima, neke kao duhovi lebde snenim livadama Desanke Maksimović, druge već „ ostarile“ ali se dobro drže neraspadnute, stopile se sa majčicom zemljom u koju svi odazimo, pa se dešava da o njih zapnemo i stropoštamo se u tu istu laku zemlju.

 Onda kese pune, bačene i odačene od sebe, onako usput sa namerom, ili iz inata ( inata prema državi, pojedincu, komšiji: reče mi jedan, kako uzme đubre, pa ga švinkne iz inata Mići opštinaru sve pored puta). Pa flaše,  ogroman dijapazon plastike iz koje smo nešto popili, oprali sudove, namirisali veš, okupali se, osunčali se do bakarne boje, sipali ulje u auto, sipali ulje u tiganj…beskrajan je niz ljudskih radnji vezanih za plastiku.

 Lako je voleti besprekorno čistu Švajcarsku. Voli ti Srbiju, ako umeš da vidiš kroz plastiku.

 Krenimo  jednim  vrlo prohodnim putem, kojim  su ovog leta prošle horde turista. I naših i stranih. Beograd, Zlatibor, Prijepolje, Crna Gora. Ako mislite da je neko očistio tone onog otpada još od onda, prevarili ste se. Sve stoji i ovih prvih septembarskih dana. Malo pokislo, doduše. 

  Možda je Beograd ovog leta jeziv ( ako niste skoro bili ili prvi put, verovatno vam izgleda kao da komunalci štrajkuju) zbog toga što se zapalila deponija u Vinči, ali Lazaravac je svakog dana takav. I pre nego što se ugleda ovaj tužni srpski gradić, sa jezivim dimnjacima iz kojih kulja ko zna šta, dah nam preseca neviđen smrad. Tu se prolazi briznom najvećom  na sat, ali bez brige, tu nema policije koja nije luda da se guši za 20 evra.

  Na Zlatiboru nema đubreta, bar na prvi pogled, na drugi ima ako malo prošetate livadama koje su krave obrstile. Na najpitomijoj srpskoj planini vas neće iznenaditi veliko đubre, ali hoće velika gradnja. Čuveni zlatni bor povukao se pred bagerima.

  Brzo nestaje šok od zlatiborske urabnizacije dok se spuštamo do Zlatarskog jezera i Nove Varoši. Zadivljujuća lepota drži prikovan pogled gore, na svu sreću, na zimzelene šume koje prkose strmini. Padne li oko malo niže, videće, videće, zna se šta – smeće.

  Ako usta požele malo vode koja odasvud teče i ukroćena sliva se iz izvora, zažaliće jer su neki pametnjakovići tu postavili kontejnere, koji su puni, i već ostalo znate. Đubreta je na sve strane.  

   A pred samu granicu njeno kraljevsko đubretarsko visočanstvo  opština Prijepolje sa više od 70 divljih deponija!

   Nije košmar. Zbilja je, samo jeziva. Prekrasan  zelenooki Lim prekriven  takvim otpadom da se um zamrači. Svuda uz reku neko je dovozio kamionima otpad koji se sa litica polako sliva u reku.

 Tu će posle ove noćne more uskoro granica.

Ulazi se u ekološku državu.

Ostaje samo da se pomisli:  Hvala bogu što Srbija nema more, i ono bi jadno bilo zatrpano.

izvor Original

bakterije beograd biljke boje breza bubrezi crkva crna gora cvet depresija dijabetes drvo energija holesterol hrana imunitet jetra karcinom knez lazar koža lek lepota lečenje limun manastir med more muškarci nemanjići pluća potencija rak reuma slikar slikarka srbija srce travar ulje umetnost uskrs vitamin c voda zdravlje želudac

   

Prijavi se za besplatne tekstove

oblakbeli.com

Uvek možeš da se odjaviš. Ne šaljemo neželjenu poštu.

close

Prijavi se za besplatne tekstove

oblakbeli.com