Hrli niz strmine kanjona Morače bistar potok sve do platoa drevnog istoimenog manastira, gde se iznenada umiri i utiša. Miran i bešuman nastavi tiho kraj nemanjićke bogomolje, i sam kao da je u nekoj molitvi, a kad je promine, zaleti se i sjuri niz 60 metara dubok vodopad Svetigora, rasprskavajući molitvu i priču o manastiru Morača na sve strane.
Drevnu bogomolju podigao je knez Stefan (Nemanjić), sin Vukana Nemanjića i unuk rodonačelnika dinastije Nemanjića Stefana Nemanje. Predanje kaže da je manastir Morača sagrađen na mestu gde je nekada bio kruškov panj po kome je svake godine, uoči velikih praznika, padala luča sa neba.
Na tom mestu obasjanom lučom s neba, knez Stefan Nemanjić sagradio ga je 1252. godine. Na hramu je dao da se zapiše ( prevedeno sa staroslovenskog) : „ Ovaj božanstveni hram sazidah i ukrasih i posvetih imenu i uspenju Presvete Bogorodice 1252. za vreme kralja Uroša i sagradih i ukrasih freskama i obogatih imanjima“.
Želeo je knez Stefan, koji je zapamćen kao kralj, da napravi sasvim poseban manastir. Naložio je da se gradi od prozračnog, profinjenog kamena sige, koji je dopreman iz kamenoloma rukama. Išao je od ruke do ruke, u beskrajnoj koloni naroda Morače.
Od tih davnih vremena pa do danas Moračani su čuvali ovu svetinju, obavljajući u njoj najvažnije životne stvari. Tu su se krštavali, mirili, zaklinjali, obećavali…
U reci vremena koja je poput same Morače proticala tuda, u kamenu su utisnuti dokazi raznih događaja. Kao u starinskom vremeplovu zapisano je na staroslovenskom „ Bitka na Kosovo 15 juna 1389 godine“, ili „ pogibija Smail –age Čengića u Drobnjacima i sa njima 70 aga i begova 1840“ i tako više od 30 natpisa.
Jedna od najlepših građevina pravoslavnog sveta posvećena je svetom Stefanu, ktitorovom imenjaku i zaštitniku, za koga se veruje da počiva u sarkofagu u središtu crkve.
Manastir Morača je jedan od najznačajnih istorijskih i kulturnih spomenika iz drevne srednjovekovne srpske države Zete, današnje Crne Gore. Morački hram pripada raškoj školi gradnje sa romanskim obeležjima. Građen po ugledu na vladarske zadužbine Žiču, Studenicu, Mileševu.
Crkva je živopisana u 13. veku kada su nastale najlepše freske pravoslavnog sveta. Posebnu lepotu ima 11 fresaka iz ciklusa o Svetom Iliji gde je prikazano rođenje proroka, njegov život, isposništvo, svetaštvo. Freska „Gavran hrani proroka Iliju“ je u Parizu 1952. godine proglašena za drugu najlepšu fresku na svetu.
Nažalost, nije sav živopis iz 13. veka sačuvan. Osmanlije su uništile dobar deo. Od drevnog živopisa koji je prekrivao sve zidove bogomolje ostale su samo freske u đakonikonu, i to u lošem stanju. Manastir je obnavljan i ponovo oslikavan u 16. i 17.veku kada je nastala freska „Bogorodica sa Hristom“, koja je bila na naslovnoj strani kataloga za izložbu 1970. godine u Parizu.
Remek-dela freskoslikarstva potpisuju Pop Strahinja iz Budimlja, zatim iz kasnijeg perioda hilandarski monah Georgije Mitrofanović, zoograf Jovan, majstor Radulča.
Manastir Moraču krasi profinjena kamena dekoracija i figuralni ukrasi.
Episkopski presto iz 13.veka ukrašen reljefom sa grifonom spada u najlepši kameni presto pred kojim zastaje dah.
Lepota se prosipa i sa ikonostasa, koji zajedno sa onim u manastiru Piva spada u najlepše iskonostase postvizantijskog razdoblja.
Centralni deo manastira namenjen je velikom horosu koji je zakačen za 12 gvozdenih lanaca, okićen ikonama. Nekada je to mesto bilo sveto jer su se pod njim u davnini zaklinjali i molili pred polazak u boj…
Najveću pažnju privlače prekrasna vrata sa umetnim belim pločicama od slonovače u tamno drvo. Izuzetne su lepote.
Mnoge istorijske i kulturne dragocenosti čuva drevni manastir čija je biblioteka jedna od cenjenijih. Tu se čuva Oktoih štampan u Crnojevića štampariji na Obodu iz 1493. godine neprocenjive vrednosti, kao i ostroška Biblija štampana u Ostrogu u Ukrajini 1581.godine, koja je prva potpuna slovenska Biblija. Potpisuje je čuveni ruski prosvetitelj i štampar Ivan Fedorov. Sve ostale slovenske knjige štampane su u Moskvi.
Tu su i dva četvorojevanđela i Služavnik iz 15.veka, Apostol iz 16., Pomenik morački iz 17.veka.
Dragocenosti iz moračke riznice sačuvane su uprkos nevoljama koje je manastir zadesio. Turci su ga spalili 1505. godine, a njegov krov pretopili u municiju, što je bila njihova uobičajena praksa u pravoslavnim zemljama. Ostao je pust više od pola veka. Kada je počela obnove Pećke patrijaršije 1557. godine odlučeno je da se obnovi i manastir Morača. Narod i sveštenstvo su ga obnovili 1574. godine.
Svetli luča i danas u manastiru Morača, gde su oduvek istorija i vera bili – jedno.
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes dunav energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
