Svaki narod ima svoju istoriju kojom se ponosi. Ali ono što ga stvarno čini posebnim jesu izvanredne ličnosti koje kao zvezde svetlucaju na beskrajnom nebu istorije. To su oni vladari koji nisu radili samo za sebe i svoja ovozemaljska zadovoljstva. Takvo blistavo mesto u srpskoj istoriji ima Stefan Nemanja, “ skupljač izgubljenih delova svog otačastva i obnovitelj”, kako je napisao njegov sin Stefan Prvovenčani. Vladar od koga počinje prava srpska država.
Pre nego što će na scenu stupiti Stefan Nemanja, dve glavne srpske oblasti, Zeta i Raška, bile su nepomirljivi suparnici. Zeta je bila primorska oblast pod jakim uticajem stare romanske kulture. Raška je bila slovenski etnički čista.
Stefanova porodica bila je poreklom iz Zete. Nemanjin otac, nosio je narodno ime, Zavida. On se sa porodicom, za vreme dinastičkih borbi u Raškoj, posle Bodinove i Vukanove smrti ( oblasni gospodari), sklonio za neko vreme u Zetu.
Tu se, u Ribnici, blizu Podgorice, 1114. godine rodio Nemanja. U to vreme, u unutrašnjosti Zete, nije bilo pravoslavnog sveštenika, pa je novorođeni raški princ bio kršten po zapadnom obredu. Postoji predanje da je tu, posle, podignut manastri Sv. Petra i Pavla.
Pošto je Zavida sa porodicom uspeo da se vrati u Rašku, Nemanja je i drugi put kršten, ovoga puta po istočnom obredu. Neobičan početak.
Mladost Nemanjina bila je veoma burna. Najstariji brat Tihomir je imao vrhovnu vlast koju su priznavala ostala braća. Nemanja je želeo da ojača svoju vlast pa je radio na svoju ruku. Prirodno, kako je pisao njegov sin Stefan Prvovenčani, bio je omrznut od braće i izazvao je njihov otpor.
Borbe za presto
Približavanjem Vizantiji uspeva da podigne svoj ugled ali budi nepoverenje braće. O njemu dopire glas do moćnog vizantijskog cara iz dinastije Komnina, Manojla, koji ga je, prilikom svog dolaska u Niš, oko 1161. godine, bogato nagradio. Dao mu je oblast Dubočicu kod Leskovca kao večnu baštinu i proglasio ga u njoj potpuno samovlasnim.
Naravno, to je učinio iz svog interesa.
Ali i na srpskoj sceni se komešaju strasti. U borbi za velikožupanski presto koja se rasplamsala među braćom, pobeđuje – Nemanja. Pretpostavka je da je postao veliki župan 1166. godine. Poražena braća nalaze utočište u Vizantiji koja nije odobravala Nemanjin prevrat.
Izgnanici traže vizantijsku pomoć, dobijaju je, i sa najamničkom vojskom kreću ka Srbiji. Protivnike je Nemanja dočekao na Kosovu, kod sela Pantina i strašno ih potukao.
Ni tu se ne smiruje situacija. Nemanja sada kao protivnik Vizantije ulazi u tešnje veze sa Mlecima i sa Mađarima. Spoljnopolitička situacija se, uz to, komplikuje. Manojlo uspeva silom da nametne svog kandidata za kralja u Mađarskoj što je Nemanju uplašilo i nateralo da se ponovo pokori vizantijskom caru. Pao je pred cara i ničice molio za oproštaj. Vizantijski car mu je oprostio ali ga je, ipak, poveo u Carigrad, da mu ukrasi pobednički trijumf.
Naučena lekcija
Stefan Nemanja doživeo je tada poniženje i posle ove lekcije više nije pomišljao na otpor protiv Manojla. Dao se na sređivanje prilika u državi. Jačao pravoslavlje i progonio bogumile i to vrlo surovo; jednom učitelju je odsekao jezik, a sledbenike je čak i spaljivao. Njegova braća su mu se pokorila i priznala vlast. Zadržali su svoje oblasti. Brat Stracimir držao je kraj oko Zapadne Morave ( osnovao je Bogorodičin manastir u Gracu (Čačku), u Zahumlju je vladao Miroslav (osnivač manastrira Sv. Petra na Limu) za koga je bila udata sestra bosanskog bana Kulina.
Dok se Nemanjina zvezda uzdizala, druga je padala. Iznenada, u punoj snazi, umro je 24. septembra 1180. godine poslednji veliki vizantijski car Manojlo Komnin.Vlasti se dočepao, veštim spletkama, njegov rođak Andronik Komnin.
Opet se komplikovala i unutrašnja i spoljnopolitička situacija.I Mađari i Mleci krenuli su da povrate ono što je Manojlo ranije osvojio. Mađarima su se pridružili Srbi. Zajedno, potisnuli su razjedinjenu vizantijsku vojsku( jedni su bili za novog cara, drugi protiv). Ugarska i srpska vojska potisnule su Grke iz Moravske doline, prodrle su sve do Sofije, pljačkajući sve pred sobom. Mađari su tu prekinuli ratovanje i vratili se kući, a Stefan Nemanja ostao je da ratuje za svoj račun.
Glavna Nemanjina osvajanja izvršena su u to vreme, od 1183. do 1190. Tačna hronologija nije ustanovljena. Potpuno je pokorio celu Zetu, zajedno sa Skadrom i bokeljsko primorje. Od svih gradova izdvojio je samo Kotor, u njemu je sazidao svoj dvor. Jedino se protiv Nemanje držao Dubrovnik.
Moćan i slavan Stefan Nemanja dočekuje nemačkog cara Fridrifa I Barbarosu u Nišu 1189. godine, ravnopravno.
Pouke iz poraza
Ali veliki Stefan Nemanja umeo je i da gubi. U pohodu vizantijskog cara Isaka II Anđela 1190. godine na Srbiju, kod reke Morave, doživeo je težak poraz uz velike gubitke. Istoričari su zabeležili da se hrabro držao. Ipak mu nije bilo teško da pregovara sa pobednicima. Rezultat: sačuvana samostalnost Srbije. Uz sve to predviđeno je bilo da se njegov sin Stefan oženi sinovicom vizantijskog cara, što je bio veliki uspeh. To je bio glavni razlog zbog koga će Nemanja umesto najstarijeg Vukana proglasiti za naslednika na prestolu mladjeg sina Stefana, zeta vizantijskog. Vukanu je tada rekao da “bude poslušan” i da se “povinuje bratu”. A Stefanu, da “drži brata u počasti” i da ga “ne uvredi”.
To se dodgodilo na Blagovesti 1195. godine kada je Nemanja, umoran od ratovanja i star, potpisao konačno mir sa Grcima i povukao se.
Reklo bi se da su svi bili zadovoljni. Vukan je dobio na upravu Zetu s Trebinjem, Hvosno i očinsku Toplicu, najmlađi, treći Nemanjin sin, Rastko, njegov mezimac, oduševljen pričama o Svetoj Gori, otišao je u ruski manastir, a zatim u grčki Vatoped, gde je primio monaški čin i ime – Sava.
Pošto se odrekao prestola Nemanja se, zajedno sa ženom, zamonašio u Rasu, u crkvi Sv. Petra i Pavla. Zatim se povukao u Studenicu, a žena mu, tada prozvana Anastasija, u Bogorodičin manastir kod Kuršumlije. On je u jesen 1197. godine napustio zemlju i ostatak života proveo uz svog ljubimca na Svetoj Gori. Tu je podigao manastir Hilandar koji će “ služiti za primanje ljudi od srpskog naroda što se odaju monaškom životu”.
U njemu je Stefan Nemanja ispustio dušu, sa 86 godina, “ na suroj rogozni i s kamenom pod glavom”.
Nebojša Đorđević
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes dunav energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
Vidi još: Vukan Nemanjić
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes dunav energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac