U radionici Lazara Rančića gde se pravi keramika marljivo se radi. ”Đaci” različite generacije, od desetogodišnjaka do penzionera, sede za grnčarskim točkom i krote glinu. Pod njihovim rukama nastaju čaše, tanjiri, činije, reljefi, predivni ukrasni predmeti… Kada se osuše, na scenu stupa likovna umetnost, uzimaju se četkice i boje i unosi živost, a na kraju glinena kreacija ide u peć gde će keramika dobiti svoj konačan, čvrst oblik – spreman za upotrebu.
U keramičkom stvaralaštvu nekome ide lakše, nekome teže. Za one koji se pogube, tu je predavač. Lazar Rančić, akademski keramičar će pomoći da zamisli polaznika budu izvedene do kraja. Da đaci njegove škole keramike završe stvaranje predmeta koji su započeli, ili da pronađu ideju za kojom su tragali.
– Ali, taj grnčarski točak je veoma zavodljiv – kaže Lazar. – Gledano sa strane izgleda veoma jednostavno. Kao, samo staviš ruke, a glina se sama oblikuje u zamišljeni oblik. Naravno, nije tako. Treba umeća.
Lazar Rančić ustaje, traži po polici pretrpanoj keramikom i donosi dva predmeta. Jedna je okruglasta, nepravilna šolja, drugi je savršena.
– Evo,ovo, ovo je napravila moja ćerka koja ima pet godina. To je masa gline sabijena u pokušaj da to ispadne čaša. Tako, uglavnom, svim polaznicima dok ne savladaju zanat, ispadaju čaše. A ovako – pokazuje čašu u drugoj ruci – ovako izgleda kada čašu napravim ja ili neko ko je ukrotio glinu.
U radionici Lazara Rančića pogled leti s predmeta na predmet. Privlači ga raznolikost, različitost, traganja, pokušaji, umetnost. Pažnju privlači mali andjeo. Deluje dečje, čisto, svetlih je boja.
Ovo je radila neka devojčica?
– Ne – odgovara Lazar.- To je rad muškarca. Jednog autističnog mladića. Njegovi roditelji shvatili su da mu prija kada ispoljava kreativnost. Napravio je ove andjele, oni su se dopali nekome, i taj neko je naručio 2oo komada.
Škola keramike koju vodi Lazar Rančić, ima tridesetak polaznik , i uglavnom se za 3.500 dinara mesečno, završava za šest meseci. To je otprilike vreme neophodno da se savlada keramika, njena osnova. Neki ljudi nastave da dolaze godinama. Violeta Ćurčin, recimo, gospođa koju smo zatekli u radionici, dolazi deceniju! Jednostavno, voli da radi sa glinom, voli da napravi neki predmet. Keramika je za nju bajka. U početku je pravila nešto što joj je trebalo za kuću, a sada uglavnom za poklon. Ona pravi šašave šolje.
– Ne mogu da zamislim da ne dolazim ovde – kaže dok crta smajlija na tek izvajanoj čaši. – Obožavam glinu. Sve u kući što imam sama sam napravila. To je divno iskustvo. Od tanjira i šolja do držača za sapun i lampi. Sada pravim i poklanjam.keramika je za mene nešto posebno.
Među polaznicim škole keramike, zapravo, najmanje je obih koji će se time baviti kao biznisom. Mada ima i takvih, naravno, ali ne u velikom broju.
– Tu dolaze uglavnom ljudi koji uživaju u svom radu, ili ljudi koji se bave nekreativnim zanimanjem – kaže Lazar.- Na primer bankari, činovnici, ljudi kojima je potrebna kreacija. Očigledno oni nisu bili rođeni da se bave dosadnim poslovima, a to im je zapalo u životu, pa kroz rad sa glinom traže ravnotežu.
Ali, keramika je idealna i za sve one koje uništava stres. Današnji čovek, veli Lazar, nije slobodan čovek. On je u svakom trenutku na udaru, on svakog časa ima neke mikrotraume tipa : da li ću da stignem na bus, da li je crveno na semaforu, da li imam da platim račun, da li imam za ratu…
– Glina smiruje i u psihičkom smislu čini čuda – kaže Lazar.- Nedavno, jedna polaznica je došla na čas na granici plača. Pokušao sma da je smirim rečima, ali nije vredelo. Ona je sela i tri sata šmirglala jednu činiju. Gore – dole, gore – dole, ritmički, isti pokreti i gle, čuda! Otišla je kući smirena i rasterećena. Našla je načina da sve to izbaci iz sebe.
U keramičkom stvaralaštvu najlepša je stvar što ništa ne može da se pokvari. Jednostavno, nema šta da se pogreši. Ako vam se ne dopadne kako ste napravili određeni predmet, srušite ga i krenite iz početka. Ako vam se dopadne – ide u peć. Najbitnije je da se radi. Jer, kako kaže ČLazar Rančić, akademski keramičar, talenat je mogućnost, a rad je rezultat. Iz pukog talenta ne može da ispadne – rezultat.
D.D.
Umetnost
Milioni ljudi na svetu prave magnetiće. Male suvenire koji predstavljaju državu, grad, oblast. Ali, ne ide svaki magnetić. Šta je to što će presuditi da se jedan magnetić kupuje, drugi ne?
– Marketing, pre svega – odgovara Lazar. – A onda, pitaj boga šta. Nešto što se ljudima dopada. To bi trebalo da bude nešto klasično sa neoklasičnim pristupom. Kada su u pitanju šolje, iz iskustva znam da najbolje idu motivi mace i sove. A zašto? Na to ne znam odgovor.
Radionica za male
Lazar Rančić planira počeo je da drži školicukeramike. Ideja da na grnčarskom točku počnu da rade deca ispostavila se sjajnom. Ispod dečjih prstića izlaze najčudesniji predmeti na svetu.
