Vilijam Šekspir (1564-1616), najistaknutiji pesnik i dramski pisac epohe renesanse u Engleskoj, bio je ogorčeni protivnik ubijanja životinja. Taj stav bio je duboko utemeljen na etičkim razlozima. Jedna od najvećih pisaca na engleskom jeziku svih vremena, smatrao je da saosećanje mora da bude u osnovi svakog čoveka i da mora da postoji za sva živa bića na planeti, a ne samo saosećanje ljudi za ljude. Šekspir, koji se rodio i umro na isti dan 23. aprila, držao je da svaki čovek treba da oseća stid zbog ubistva životinja i da ako to čini – nema pravo da se naziva ljudskim bićem.
Bard iz Stratforda na Ejvonu je postavljao dilemu, da li treba jesti meso ili ne. Zapisao je: „Postoji mnogo uglova iz kojih se može odgovoriti na ovo pitanje. Jedan od osnova morala i duhovnosti jeste da čovek bude milostiv. On ne treba namerno da iziziva bol drugim živim bićima. Jasno je da se ubijanje životinja zbog hrane uklapa u kategoriju okrutnosti. Stoga, ako ste skloni duhovnosti, uzdržavajte se od jedenja mesa”.
Šekspirovi biografi nemaju dilemu: pisac nije jeo meso. Gledano iz današnjeg ugla, bio je vegetarijanac.
Za ono doba, bar kako navode biografi i naučnici, nije bilo teško biti vegetarijanac jer je hrana bila zdrava i raznovrsna.
Izučavaoci Šekspirovog života, rekonstruisali su način ishrane u Šekspirovo vreme i zaključili da je hrana u vreme dinastije Tjudor bila veoma raznovrsna. Ljudi su tada jeli kaše i hleb. Raznovrsne kaše daleko su od jednolične ishrane. Pravili su ih od različitih vrsta žitarica, od ovsa, raži, ječma, pšenice. Uz to, svakodnevna trpeza sastojala se od razne vrste zeleniša, poput kiseljaka, spanaća, salata i nezaobilaznog senfa koji je bio izuzetno popularan. U Šekspirovo vreme retko se jela sirova hrana. Verovalo se čak da bi i nekuvano voće i povrće moglo da prizove bolest, a bolest u 17. veku nije bila bezazelena. Kuga ili kolera odnesile su stotine hiljada života. I to vrlo brzo.
Upravo zbog ovih bolesti bila su izuzetno cenjena i pića poput vina, piva i jabukovače za koja se verovalo da su moćna da spreče koleru pre svega koja se prenosi vodom, ali i druge bolesti. Zbog toga se sve termički obrađivalo, a umesto vode pila su se alkoholna pića. Raj za ljubitelje kapljice.
U Velikoj Britaniji baš u vreme Šekspira počela su da se koriste topla pića, poput vruće čokolade, čaja i kafe. Ti su napici, naravno, bili skupi i nedostižni za široke narodne mase. Koristilo ih je samo plemstvo i dobrostojeći članovi društva. Bez sumnje, koristio ih je i sam pisac.
U drugoj polovini 16. veka slatki začini koristili su se mnogo više u slanim jelima nego danas. Začini i ukusi mešani su neverovatnom lakoćom. Cimet se često mogao videti na pečenoj piletini. A nije bilo ništa neobično jesti zečji paprikaš sa crnim biberom, karanfilićima i medom! Ova sloboda da se začini slana hrana, suprotvno verovanju, nije nastala da bi se prikrila pokvarena hrana ili da bi se sprečilo njeno kvarenje, već zbog jakog uticaja bliskoistočne kuhinje na britansko kulinarstvo.
Osim toga, Britanci koji su u Šekspirovo vreme gledali predstave, ne samo Šekspirove, naravno, imali su običaj da grickaju hladne grickalice i da jedu uličnu hranu. U dvorištima i galerijama i na predstavama gricakalo se prilično. Arheolog Džilija Bosver potkepila je tu tezu dokazima: na mestima gde su bili teatri ona je pronašla ostatake groždja, smokava, kupina, malina, šljiva, kao i sitnih kostiju životinja koje ukazuju da se grickala hladna piletina, pa čak i školjke. Pominjao je u čak 6 svojih komada popularne ostrige. Sam Šekspir je voleo da jede: u gotovo svakom komadu zapisao je ponešto o hrani.Ali meso, nije koristio.
D. Đorđević
Vidi još: Prirodne boje na prirodnom platnu
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
