Kompozitor Rajko Maksimović, rođen u Kraljevini Jugoslavije, detinjstvo proveo u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji, mladost u Socijalističkoj Federativnoj Republuci Jugoslaviji, sazrevao je u Saveznoj Republici Jugoslaviji, penziju je dočekao u SCG, a trenutno živi u – Republici Srbiji. U kojoj se zemlji Rajko Maksimović najlepše osećao ?
– Teško je to reći, ali znam kada mi je bilo najgore – kaže Rajko Maksimović, jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora čija su dela izvođena u zemlji i inostranstvu
O Kada?
– Najgore je sada.
O Zašto?
– Doživeo sam bombardovanje Beograda u Drugom svetskom ratu, pa ono savezničko 1944. godine, pa ovo ono 1999. Lično sam proveo 109 dana na ulicama Beograda devedestih u demonstracijama, verovao da će biti bolje, ali danas, danas sam svestan da je sve što smo zamišljali propalo i to hiljadu posto!
O Da li je zaista gore, ili se onim ljudima kojima je gore to čini, dok oni kojima je bolje, prirodno, ne misle tako?
– Nisam merodavan da procenjujem, ali mislim da je realno gore, jer nema svetla, nema cilja. Zbog toga sam se isključio totalno iz tog sveta. Deset godina nemam TV i ne čitam novine, vodim svoj sopstveni život i lepo mi je u njemu.
O Da li može da se opstane i živi bez medija?
– Televizija je primarno sredstvo za manipulaciju. I daje neverovatnu iluziju: Ti vidiš nešto rođenim očima, a to nije istina. Podmeću ti ono što oni žele da ti vidiš. Kada sam to shvatio, odbio sam da učestvujem u vlastitom zavaravanju. Neću da mnome manipulišu. Isto je i sa novinama. Istina, znam da propuštam neke lepe stvari kao što je Đoković ili Olimpijada, ali nešto se uvek izgubi čak i onda kada dobijate.
O Da li svako može to da uradi ili je potrebno imati nešto posebno u svom biću da bi se odbila saradnja sa svetom koji vam ne odgovara?
– Ne znam. Mislim da može. Treba imati samo jaku svest, biti iskren i znati šta je istina, a šta nije. Svako gradi svoj život na svoj način. U mom životu ja postavljam stvari koje su meni važne i bitne na posebna mesta. I to funkcioniše.
O Da li je ijedno vreme bilo toliko opsednuto novcem kao ovo sada?
– Očigledno je da je ovo sada kulminacija. Lično, kod mene, novac ne igra ulogu, niti imam tu opsesiju. Ali, naravno, nisam ravnodušan prema onima koji zgrću beskrupulozno novac na štetu drugih. Pogledajte samo farmakomafiju. Imao sam priliku da u rukama držim autentična dokumenta o tome da postoji lek protiv raka ali da se on ne može pojaviti jer farmaceutska industrija zarađuje obilje para na drugim lekovima.
O Zašto nema morala u privredi, u poslovanju, među političarima…? Kako društvo naterati da se drži pravila igre ?
– Nema načina. Možemo samo da ih bojkotujemo. Da isključimo televizore, da ne kupujemo njihove proizvode, ali mi čak ni ne znamo koji su njihovi proizvodi. Ne znamo ko stoji iza nečega što kupujemo.
O Šta je za vas život ?
– Za mene je to komponovanje. Ali, smisao komponovanja je u izvođenju. Ako nema izvođenja – nema smisla. Delo je mrtvo. Napisana partitura nije muzika nego tek projekat. Muzika nastaje u živom izvođenju. Zbog toga meni ništa ne znači broj. Koliko sam kompozicija napisao. Bajerove Etide, na primer, imaju gotovo 1000 opusa. I to je jedno, po oceni mnogih, od dosadnijih dela. Karl Černi je imao skoro 1000 opusa (ja sam u školi svirao op. 849) a meni je moj profesor Milošević rekao, da mu ni jedna kompozicija ne valja! Cezar Frank, recimo, ima pet ili šest dela i sva su odlična, a Karl Orf ima samo jedno ali vrhunsko. Karmina Burana je najizvođenija kompozicija. A Catuli Carmina i Triompho Afrodite, po meni, ne valjaju ništa!
O Koliko imate živih komopozicija?
– Možda četiri, pet koje su se pokazale izuzetno vrednim. Imam nekoliko koje se ne izvode. One su u fioci. Da pravim nova dela i stavljam ih u fasciklu – nema smisla. Moje životno delo je Pasija Svetoga kneza Lazara. Izvedena je 1989. na svečanoj akademiji u SC povodom 600 godina od Kosovskog boja, zatim još tri puta, jednom u Francuskoj, pa u Turu, u Francuskoj, pa na BEMUS-u; a onda 20 godina – ništa. Srećom, Bojan Suđić je izveo 2010. u Beogradu i 2013. u Negotinu.
O Šta odlučuje da li će neko delo živeti?
– Odlučuju institucije. I, s druge strane, veličina sastava neophodnog za izvođenje tog dela. Kada je sastav manji,veća je šansa da će se izvoditi. Solo klavir ili solo violina, recimo.
O Tema vaših kompozicija je srednjovekovna srpska muzika. Kako uopšte kompozitor stvara muziku kada nema pisanih zapisa, ni jedne jedine note iz tog perioda?
– Komponovao sam muziku izgovarajući i slušajući srednjovekovni srpski jezik. Taj jezik je melodičan, muzikalan i veoma inspirativan. U tome mi je pomagao Đorđe Trifunović, naš stručnjak za stare jezike. U Akademiji nauka i Patrijaršiji pronašao sam originalne zapise na starosrpskom, ali su mi oni bili i nečitljivi i nerazumljivi, pa mi je u tome pomagao Đorđe Trifunović, naš stručnjak za stare jezike. Ali to se nije moglo ni čitati ni protumačiti. Libreto (tekst) sam pisao sklapao od originalnih fragmenata i na tome radio čitavih 6 meseci, a kad je tekst bio formiran, onda je muzika izlazila sama. Jednostavno, čitao sam staroslovenski sve dok tekst sam nije propevao.
Biografija
Rajko Maksimović (1935, Srbija) završio je 1961. godine studije kompozicije na Muzičkoj akademiji u Beogradu, gde je i magistrirao, 1965. godine. Bio je profesor kompozicije i orkestracije, profesor FDU, pri Katedri za snimanje i dizajn zvuka. Njegova glavna dela pripadaju žanru horske i vokalno-instrumentalne muzike, među kojima se posebno ističu: Buna protiv dahija, Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša i Pasija Svetoga kneza Lazara. Među delima za kamerne sastave ističu se solo-kantata Možda spava, Prelid za prepodne jednog fauna i Jeu à quatre. Kompozitor Rajko Maksimović je dobio brojne nagrade – Hristićevu nagradu za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu za Testamenat vladike crnogorskog P. P. Njegoša, Oktobarsku nagradu za Pasiju Svetoga kneza Lazara i Vukovu nagradu za životno delo. Na Kolarcu Hor i Simfonijski orkestar RTS izveo je njegovo delo Kad su živi zavideli mrtvima.
Dijana Dimitrovska
Vidi još: Istoričar Aleksandar Mitić
