Poslednja slika koju je Jelena Marković (1968) naslikala bila je posvećena Rusiji. Ruska svetiteljka, sa neba gleda dole, na ljude, spokojna, sa blagim izrazom koji nekog očekuje…Među kupolama i zvonicima moskovskih i sanktpeterzburških crkava koje je Jelena slikala kao da se nazire neki put. Da, u sakralnoj izmaglici nazire se put. Tim putem će poći u nebeski svet Jelena Marković.
Pet godina pre nego što će tuda krenuti, celo njeno biće obuzela je inspiracija ruskom dušom, tradicijom i pravoslavljem. Iz te ničim zaustavljive inspiracije rađale su se čudesne slike, a onda i ceo ciklus. Ruski ciklus.
Zapisaće:
“ Ponekad, inspiracija se tiho i neočekivano ušunja u srce, i mnogo pre nego što počne da traži svoj izraz na praznom platnu, dugo boravi u nama, dok jedna iskra ne rasplamsa ono što je u sebi tako cenjeno i sve to iznese na svetlost dana.
Izvor takve inspiracije nalazi se u dubini emocija velikog uvažavanja i ljubavi prema moćnoj, čudesnoj zemlji neizmerne lepote koja oduzima dah. Nije lako opisati ono što toliko hrani nečiju dušu. Zato ga slikam”.
Tragala je Jelena Marković za svojim putem svuda po svetu. U Beogradu i Londonu, gde će studirati slikarstvo u koje se smrtno zaljubila, u toplim mirisima Španije, gde će otkriti strast ritma flamenka, u plavim tonovima crnogorskog Jadrana, gde će sresti ljubav svog života, Edvarda Danijela, čoveka koji će biti sa njom na Zemlji do njenog poslednjeg daha. Ta ljubav zadržala je Jelenu na crnogorskoj obali, u mirisima morskih kraba, percima galebova i glatkim oblucima.
A Edvard Danijel, da nije sreo Jelenu Marković, slikarku čudesne mašte, rodom iz Srbije, još bi plovio svetskim morima. Ali sudbina je htela da baci svoje sidro na obali Jadranskog mora i da ga za tu mističnu obalu veže baš Jelena.
Kupili su kuću u Tivtu, sredili je i život u plavim bojama mora i neba započeo je blistavo. Jelena je noću slikala, Edvard se bavio kuhinjom i brodovima, sanjajući o nekom svom brodu kojim će seći plave talase. Divni su bili ti tivatski dani ispunjeni do poslednjeg trzaja sunca i te tivatske noći ispunjene do poslednjeg dodira mraka.
Ali, odjednom su stali. Prekinuti od života. Kao i Jelenino srce.
Poslednje što je želela pre nego što će krenuti misterioznim putem koji je slikala na svojim slikama, bilo je da još jednom vidi vojvođansko nebo. I zalazak sunca u ravnici. Iz ravnice je potekla, u ravnicu će se vratiti.
Kada su je sahranili u Pančevu, gde je rođena, Edvard se vratio “kući” u Tivat. Bila je prazna kuća i bio je prazan grad, pa i to plavo more izgubilo je boju. Gledale su ga sa zidova i štafejala Jelenine slike i on je na njima suznih očiju pokušavao da nađe ono što je Jelena videla. Misteriozan put koji vodi u nebo. Nije ga našao. Bio je to samo Jelenin put.
A Jelena, kao da ga je gledala odozgo, kao što njene ruske svetitljke gledaju sa neba na ljude. Poslala mu je brod kojim će Edvard jednom zaploviti.
Zbilo se to sticajem okolnosti. U tivatskoj luci već godinama stoji jedan drveni brod koji je Edvardu zapao za oko. Čuo je da je vlasnik ostavio brod da trune u luci, sve dok jednog dana iz lučke kapetanije nisu pozvali baš Edvarda i pitali ga hoće li za prihvatljivu cenu da kupi drveni brod.
– Brod je doplovio do mene, a njime je upravljala Jelena – reći će Edvard.
Prolaze polako dani kako Jelene više nema i Edvardov brod polako dobija novo ruho, i već blista u svojoj lepoti na suncu. Eh, da je Jelena tu da ga naslika kako plovi, lako i slobodno u susret talasima.
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
