Hrana na srpskom dvoru kao i na seljačkoj trpezi bila je prilično jednolična. Zapisi s početka devetnaestog veka o našoj kuhinji svedoče o ishrani tadašnjih vođa i vladara.
Vožd Karađorđe se hranio veoma skromno. Jedan od njegovih buljubaša, Petar Jokić, pričao je da je gospodar u boj sa Turcima često nosio za pasom zastruk /pljosnata drvena posuda s poklopcem/ u kojoj je bila papula /pasirani gust pasulj/. U vreme posta papula je bila sa uljem i tucanim belim lukom, a tokom mrsa zalivena mašću i sa malo čvaraka. U vreme mrsa vožd je obično jeo suvo meso i sir. Da li je Karađorđe bio štedljiv ili samo skroman to Jokić ne kaže, ali ističe da je vožd bio izdašan samo kada je slavio Svetog Klimenta – prvu slavu Karadjordjevića.
Svedok tog vremena, guslar Filip Višnjić, beleži da je gospodar vrlo rano ustajao, molio se Bogu i posle toga ispijao čašu rakije. Doručkovao je redovno, ali je jelo uglavnom bilo jednoličano – malo sira sa vrućom pogačom, koju je njegova žena Jelena pekla u furuni tačno u određeno vreme.
Ovaj guslar spominje i tadašnjeg ruskog konzula u Srbiji Konstantina Rodofinikina koji je pokušao da nagovori Karađorđa da preko zime, umesto rakije i vina, pije čaj sa rumom.
– Gospodaru – govorio je Rodofinikin voždu – jedete jednoličnu hranu, a pijete mnogo i vi i vaši ustanici. To nije dobro za zdravlje ali i za vojnu spremnost.
Najverovatnije je Karađorđe tada obećao da će da posluša konzula, pa mu je on u Topolu redovno slao čaj i rum i poneku glavu šećera. Međutim, pokušaj da zameni rakiju biljnim napitkom sa nekoliko kapi ruma ubrzo je propao i obećanje Karađorđa palo je u zaborav.
U sačuvanom zapisu nepoznatog kuvara na dvoru kneginje Ljubice izneti su autentični podaci o jelovniku tog vremena, koji, takođe, svedoče o jednoličnosti ishrane tadašnje srpske elite.
U kuhinji kneza Miloša Obrenovića bilo je nešto više namirnica a posebno poslastica koje su i vladar Srbije i njegova žena voleli. Na njihovoj trpezi često se nalazila špargla, salama, senf-sos, čokolada, piškote, badem, rahat lakum, mutmel (vrsta belog brašna), nišestu (gustin), suvo groždje, zemičke, limun, pomorandže, tokajsko vino, malaga…Da li se knjaz zaista snabdevao iz turskih magacina nema pouzdanih svedočenja ali nije teško da se zaključi da mnoge od ovih đakonija „mirišu“ na tursku carevinu.
Samo u retkim prilikama, za decu, bolesne i otmene goste u knjaževoj kuhinji kuvala se supa ili nekakvo drugo jelo iz zapadnjačke kuhinje. Miloš je do kraja života ostao veran ritopečkom vinu, masnoj gibanici, čorbi, paprikašu, kiselom kupusu i ćebabu. Na dvoru se jelo iz bakarnih sanova, noževima i viljuškama od kalaja, a posle ručka je knjaz obavezno pio kafu iz fildžana, a ćiburdžija je donosio čibuk Milošu i njegovim gostima.
O ishrani knjaza Danila, vladara Crne Gore (l851.-l860.) svedočenje je ostavio Vuk Karadžić i opisao gozbu kod kapetana njeguškog Prorokovića.
Domaćini su, piše Vuk, pred goste postavili dugačku trpezu od dasaka, a po njoj trpežnjak i, pored nje, s obe strane klupe za sedenje. Prvo se donese čorba od mesa ovčijeg i pogust skuvan pirinač. Pred knjazom bili su sudovi dosta gospodski ili varoški, bilo je i tanjira i noževa i viljušaka. Pirinač se donese u velikom drvenom čanku, koji se onamo zove vagan i svi smo ga od knjaza dalje jeli velikim drvenim kašikama, kakove su u Srbiji po selima. Posle pirinča donese se kuvano ovčije meso u velikom komadima /gotovo u četvrtinama/ koje je jedan od gostiju posle sekao na manje. Iza ovoga mesa donese se jagnjeće meso pečeno, isto onako u velikim komadima, koje je opet jedan od gostiju sekao u kakav sud pred sobom. Posle ovoga pečenja donese se šunka koja se onamo zove pršut, a posle nje sir. Gde je knjaz sedeo bilo je i čaša podosta, ali mi ovamo dalje pili smo vino stakletom od oke redom nazdravljajući jedan drugome. Kao, na primer, što se u Srbiji kadašto pije čuturom“.
Sreto Dragaš
