Da nije bilo Književne radionice Kordun, srpska reč u Americi ne bi bila tako jasna, glasna i tako – srpska. To carstvo reči koje je 2009. godine osnovao Ilija Šaula u gradu Vest Česteru, nedaleko od Filadelfije, u Pensilvaniji, negovalo je predano srpsku pisanu misao, stvorivši vremenom divnu baštu punu raznovrsnog cveća. Ta bašta knjiga danas u rasejanju širi miris domovine i radosti jer postoji.
Da nije bilo Književne radionice Kordun ne bi bilo ni toliko radosti za one koji su tu objavili svoju prvu knjigu. Ne bi bilo nagrada i priznanja, ne bi bilo web sajta www.literaryworkshopkordun.com, gde je oko 600 autora objavilo više od 5000 radova koji imaju oko 40 miliona pregleda. Ne bi bilo ni časopisa za književnost i teoriju „Književni ESNAF“ koji izlazi petu godinu zaredom. Ne bi bilo promocija, susreta, poznanstava. Ne bi bilo tako svesnog identiteta. A kako kaže Ilija Šaula, u emigraciji je najvažnije očuvanje identiteta. Čovek koji se preda i odustane od svog identiteta nije prihvaćen u novoj sredini onako kako on misli da jeste.
Čitanje je za pametne
O Nećemo da globalizujemo, ali da li naši ljudi u Americi čitaju i šta čitaju?
-Naišao sam na tako divne ljude koji su zaokupljeni književnošću, posebno delima klasika, onih najzvučnijih. Knjiga je istinitija od filma, odgovor na dilemu uvek ćemo pre pronaći u knjizi nego u filmu. Ljudi gledaju filmove da bi se zabavili, a knjige čitaju da bi postali pametniji. Na žalost, veći je broj onih koji ne čitaju. Oduvek je tako bilo. Ja volim da kažem ljudima da napišu knjigu, što je višestruko korisno. Dobili bi čitaoce i interesovali se za stvaralaštvo drugih, a knjiga bi ostala živi pečat njihovog postojanja.
O Šta mislite, da li je književnost dobila ili izgubila otvaranjem mogućnosti da danas svako može da objavi svoj rukopis?
-Mislim da je društvo dobilo, a da li je književnost, to je pitanje. Knjigu i treba da napiše svako, to bih uveo kao obavezu da svako za života objavi bar jednu. Društvo bi bolje funkcionisalo, govorilo bi se o lepšim temama, štamparije i izdavači bi imali više posla, ljudi bi bili zadovoljniji, jer bi zapisali ono što im je ležalo na srcu. Pojam „sloboda govora“ dobio bi svoju pravu definiciju, ljudi bi više slavili jedni druge i bilo bi više razumevanja, međusobnog uvažavanja, tolerancije a društvo bi bilo humanije.
O Kako se danas može izdati knjiga u Americi?
-Ako izuzmemo samoizdavaštvo, potrebno je imati agenta koji započinje taj proces, od recenzije, lekture, korekture, preko urednika i izdavača, sve se radi sa procenama, a autor dobije troškovnik koji je dužan da ispoštuje. Agentura vodi računa o knjizi, oni je plasiraju u on line ponudu, ili je štampaju, organizuju promocije i pokušavaju da uz dobar marketing knjigu učine komercijalnom. Sve troškove oko prvog izdanja snosi autor, a ako procene nakon izvesnog vremena pokažu da je ta knjiga profitabilna i otkupljena u ponudi za šire tržište, onda autor ne treba više da brine. Dobiće deo kolača, ako ne, može ponovo da pokuša.
O Gde naši ljudi kupuju knjige?
-Najčešće kupuju knjige on line, donose iz domovine, pozajmljuju međusobno, a ovde u ponudi postoji nekoliko trgovačkih lanaca koji se bave knjigom. Ja sam u nekim kolekcionarskim bibliotekama pronašao knjige na srpskom jeziku, bio sam prijatno iznenađen. Želim istaknuti da sam za vreme mog boravka u Americi , a to je 27 godina, u jednoj od najvećih knjižara Barnes Noble kupio knjigu samo jednog srpskog autora, odnosno autorke Maje Cvetković Sotirov, njena knjiga je namenjena deci, posvećena Nikoli Tesli, a zove se „Čarobni jedrenjak“. Njenu knjigu je objavio američki izdavač. Kad nešto ima vrednost, onda postoji i način da se do toga i dođe.
Kupuju ali ne čitaju
O Da li pratite američku književnu scenu: šta čitaju Amerikanci?
-Amerikanci najviše čitaju motivacionu literaturu, „self-help“ kako se obogatiti, kako zaraditi prvi milion, šta je ključ uspeha, kako zaobići istinu i postati bogat, rupe u zakonu i sl. I oni kupuju knjige, ali ih ne čitaju, smatrajući da znaju šta je unutra. Naravno, postoji klasa koja ih i čita i nemojmo se zavaravati, tu se radi o svetskoj književnosti i najboljim delima. Jedan od najpoznatijih i najposvećenijih čitalaca dobre literature u SAD je bivši predsednik Barak Obama.
O Da li se vaš stav o raspadu Jugoslavije promenio, da li mislite isto kao i devedesetih godina?
-Nisam jugonostalgičar. Za mene je Jugoslavija najveće zlo koje je zadesilo narode na prostorima gde je stvorena. To je bila jedna najobičnija klanica nedužnog naroda kojom su hteli da vladaju belosvetski hohštapleri svih vrsta, i kada su u tome uspeli, indoktrinirali su deo puka koji je najprljavije poslove odrađivao za njih. Komunisti i hrvatske ustaše su sa potpuno istom ideologijom nastupili protiv Kraljevine Jugoslavije, uništili su je i počinili takve zločine da se ti mali narodi na zapadnom Balkanu ne mogu nikako oporaviti već srljaju u još veća neprijateljstva. Ratovi devedesetih su najbolji dokaz tome.
Nažalost, ideja jugoslovenstva neće nestati, ona je stvorena kao obrazac koji još uvek ima uticaja na prostorima gde se prostirala. Mnogo je pisane građe, izgrađen je jedan kompletan obrazovni sistem sa tom ideologijom, radničko „samoupravljanje“, građena utopijska ideja bratstva i jedinstva, stvoren sistem odbrane i armija koja je prva propala kad je trebalo braniti tu tvorevinu.
O Kada pomislite na Kordun, kakva je to misao?
-Moj Kordun je zaklana zemlja. Preostale Srbe koji tamo žive gledam kao svete ljude. Oni su onaj najhrabriji deo od svih nas koji smo prognani u egzodusu, avgusta 1995. od hrvatskog puka, vojske i policije, pomognute stranim dobrovoljcima i podrškom zapadnjačkih sila. Taj rat koji se vodio u Hrvatskoj od 1991. do 1995. još nije završen, da je završen ja bih živeo na Kordunu, a ne on u meni, kao i mnogi moji sunarodnici rasuti danas po belom svetu. Preživeli smo zločin bez kazne. Jedino što ne možemo to da zaboravimo. Snaga nezaborava će nas vratiti našoj zemlj.
Život bez epiloga
O Da li vas ispunjava život u Americi?
-Život u Americi me ne ispunjava. Zanimljivo je prvih godina, borba za povrat dostojanstva, vraćanje nekog životnog komfora, preuzimanje novih navika i neprestana težnja za nekom trkom, dok ne shvatiš da nasuprot sebe nemaš nikog osim sebe. Tad počinje taj osećaj praznine, teskobe, lutanja u mislima i osećaj da nisi tamo gde treba da budeš nego tamo gde moraš da budeš. Budući da sam optimista, težim estetskom i volim umetnost, prihvatam misao da je život lep i dobar i idemo dalje. U Americi ne postoji epilog do poslednjeg atoma snage koji treba da uložiš u tu zemlju.
O Kako se popunjava praznina gubitkom zavičaja?
-Na svu sreću, za to sam imao recept. Pre svega razumevanje sa suprugom koja je iz istog kraja. Zajedno, sve nam je bilo lakše. Naše razumevanje je umelo da ublaži nerazumevanje okoline i tako smo se branili. Pored toga, shvatio sam da je važnije izgraditi tvrđavu mira unutar sebe, nego graditi tvrđavu izvan. Materijalne stvari dolaze same po sebi, posebno kada se radi i kad je čovek aktivni član društva. Amerika je zemlja koja ume da pruži šansu, mi smo tu šansu uspeli da iskoristimo i da stvorimo skroman životni komfor i povratimo pogaženo dostojanstvo.
Dijana Dimitrovska
autorka bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes dijana dimitrovska energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar knjiga kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med muzika nebojša đorđević i dijana dimitrovska nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija sve srpske vladarke svi srpski vladari travar tvrđava vino voda zdravlje čaj želudac
