Dimitrije Vasiljević, srpski doktor džeza u kolevci džeza

Čovek planira – bog se smeje. Dimitrije Vasiljević, prvi srpski doktor džeza, lepo je isplanirao da se kao profesor džeza nastani negde u Evropi, ili da ostane u Njujorku, gradu koji toliko voli. Ali, ne! Sudbina je za njega imala druge planove i umesto u mesta iz snova vodi ga pravo u Nju Orleans. Mesto gde se rodio džez.

Reklo bi se – pravo mesto za našeg profesora. Ali, šta zna sudbina kada se srce pita. A ono kaže suproto od razuma.

– Karipska kultura me nikada nije preterano privlačila, a Nju Orleans je, inače, dobar grad za jednodnevni provod, ali ne tako sladak grad za život i neku ozbiljnu umetnost – kaže Dimitrije Vasiljević u razgovoru za naš portal.

O A kao kolevka džeza sa posebnim šmekom?

-Nju Orleans jeste kolevka džeza i bluza, ali je isto tako i njihov muzej. U tom gradu se dešava malo šta modernog i novog u muzičkom smislu, publika je dosta konzervativna, na džez se gleda kao na vodviljsku muziku za zabavu turista po mnogobrojnim klubovima koji nemaju veze sa džezom, sve odiše komercijalom, šarenišem, površnošću i rečju, deluje kao da je vreme stalo negde tridesetih godina prošlog veka. Teško za nekog poput mene ko preferira drugačiji, ozibljniji, umetničkiji stil života i urbanije, sređenije, modernije mesto za život.

O Kako miriše Misisipi?

-Misisipi je mutan i prljav.

o Jeste se vozili čuveni parobrodom po reci?

-Ne, ne privlači me.

O Otkud onda vi u Nju Orleansu?

-U Nju Orleans sam došao jer sam tu nakon završenog doktorata dobio dobru univerzitetsku poziciju docenta koju nisam želeo da propustim, tako da o Nju Orleansu želim da razmišljam uglavnom samo kao o odskočnoj dasci za dalje, kada je u pitanju moja univerzitetska karijera.

O Da li Nju Orelans ima nešto posebno?

-Nju Orleans je čudan grad, drugačiji od većine Amerike koju sam video, a video sam više od 40 američkih saveznih država. Nemam puno istomišljenika u tom gradu i trenutno u njemu živim dosta monaški, radeći na univerzitetu sa svojim studentima, komponujući, radeći na sebi kao muzičaru i čoveku. Moje polje muzičkog delovanja je za sada Njujork u koji putujem jednom mesečno i držim koncerte i svirke. Tamo mi je i menadžerka Tina Stan (Eastlight Artist Management), tamo mi je i kvartet sa kojim nastupam i tamo je i publika koja voli i razume moju muziku. Za Nju Orleans, moja muzika je uglavnom suviše moderna, tako da se trudim da više sviram na istočnoj obali.

O Predajete Afroamerikancima u Nju Orleansu gde se rodio džez? Da li je to dokaz da čovek može sve?

-To je dokaz da čovek može da se uklopi u svaku sredinu koja mu je sudbinom namenjena i da prihvati to iskustvo kao veoma vrednu ciglu u građevini koju gradi. Igrom slučaja sam trenutno u Nju Orleansu, gledam da to iskustvo iskoristim na što kvalitetniji način, a gde će me put dalje odvesti, vreme će pokazati. Ja bih voleo da to bude Evropa. Putujem i u druge američke i evropske gradove u kojima nastupam (ili sam nastupao pre nego što je muzička scena usled pandemije u celom svetu svedena na minimum), tako da je Nju Orleans samo moje trenutno stanište, u kome zapravo čak i najmanje sviram.

O Da li je razlika u izvođenju, između muzičara koji se školovao i onog samoukog očigledna?

-Može da bude, ali i ne mora da znači. Najveći talenti i genijalci mogu i bez školovanja da zvuče sjajno i pronađu sve ono što mi u školi učimo. Svi mi ostali, moramo kroz školovanje i višegodišnju analizu muzičke građe da proniknemo u sistem i jezik koji nam je potreban da bismo izgradili sebe kao kompetentne muzičare.

o Kakva je džez muzička scena u Srbiji?

-Mislim da je Srbija uvek imala veoma talentovane džez muzičare i veoma zainteresovanu, mada ne uvek i previše kompetentnu publiku. U svakom slučaju klima za džez je uvek bila povoljna, što se entuzijazma i talenta tiče, ali nepovoljna što se uslova tiče. Tek nedavno je otvoren džez odsek na FMU, što je značajno unapredilo priliv mladih kompetentnih džez muzičara na srpskoj sceni, postoji i nekoliko renomiranih festivala koji se trude svim silama, da uprkos teškoj ekonomskoj, političkoj i kulturnoj (a sada i zdravstvenoj) situaciji u zemlji iz godine u godinu izguraju svoje uglavnom veoma dobre programe.

O Kakvi su srpski džez klubovi?

-Mi zapravo u Srbiji nemamo nijedan pravi, uređeni, opremljeni džez klub u kome se sedi mirno, pijucka piće i u tišini sluša džez. U kome postoji bina, akustični, ne električni klavir, set bubnjeva, redovna publika i pravila ponašanja. Džez muzičari u Srbiji i dalje, kao i u prošlim decenijama, mahom zavise od dobre volje kafedžija koji bi tako ponekad svoj kafić proglasili džez klubom na neko vreme, uglavnom plaćali džez muzičare mizerno, a onda promenili program i isterali džez publiku i izvođače napolje.

O Da li čovek u bilo kojoj profesiji može da dostigne vrh ako se ne trudi dovoljno? Ili, drugačije, da li je predanost glavni adut uspeha?

-Naravno da može. Ima puno primera ljudi kojima je u nasleđe ostavljena velika korporacija, franšiza ili bilo kakvo drugo dobro, te su oni dostigli vrh, bez da su zasukali rukave. Ipak smatram da put od dna ka vrhu (koji nikad do kraja ne dosegnemo) nosi sa sobom velika iskušenja, ali zato na kraju pruža i velike satisfakcije, pošto kroz tu borbu naučimo puno o sebi – koliko možemo, koliko zapravo vredimo i šta je ono što oduvek istinski želimo. Uspeh je, po mom mišljenju postizanje mudrosti i saznavanje istine o samom sebi kroz rad i zalaganje, a ne nekakva popularnost, publicitet, novac ili nagrade i priznanja.

O U Beogradu se u sitne sate ide na burek. Gde se ide u sitne sate preko bare?

-U Njujorku se u sitne sate ide na slajdere na St. Mark’s Placeu ili bruklinšku picu, A najbolji burek u Americi je njujorški burek u Ridžvudu. Naš, beogradski, naravno, nema premca.

Dijana Dimitrovska

Balkan City Magazine