Dijana Dimitrovska, novinar i pisac: sloboda je u nama

Za nju je najvažnija stvar na svetu sloboda. Sloboda je najzanosnija pojava koja čoveka približava sreći, ali dodaće Dijana Dimitrovska, novinar i pisac iz Beograda, u razgovoru za Slovo, samo ako znaš šta ćeš sa njom.

-Kada kažem sloboda, mislim na slobodu u sebi. Ne mislim na filozofske rasprave i pitanja da li smo uopšte slobodni i od koga. Mislim na slobodu da uvek govorite šta mislite, osim ako nisu privatne stvari za koje vas niko ne pita, naravno. Mislim na slobodu da uvek kao novinar napišete ono što ste videli, mislim na slobodu u kojoj ste nezavisni od šefova, od tuđih želja i očekivanja. Mislim da je najvažnije imati slobodu u sebi, graditi sebe kao slobodno biće.

O Koliko u životu možemo da upravljamo svojom sudbinom?

-Verujem da se stvari dešavaju onako kako mi istinski želimo, ali na tome moramo da radimo i da istrajemo. Ima jedna priča kako je neki čovek pitao mudraca šta će biti sa njim? Ovaj mu je odgovorio: Ono što ti budeš želeo. Ovaj se jadnik previše zaneo, pa je radio strašne stvari i na kraju dospeo do gubilišta. Dok je čekao da ga pogube, ugleda mudraca i doviknu mu: Zar nisi rekao da će biti ono što želim? Pa, šta si želeo, pitao ga je mudrac. Želeo sam da postanem kalif. Ali, da li si u to zaista verovao, pitao ga je mudrac. Nisam verovao da ću kalif i postati, samo sam želeo.

O Da li novinar može da bude nezavistan?

-Naravno da može. Ako slediš jedini mogući put, a to je put istine, i pišeš ono što vidiš, ti si već nezavistan. Ne zavisiš od tuđeg mišljenja.

O Da li ima onih koji će plaćati novinara koji misli svojom glavom, ako ne, od čega će živeti?

-Sigurna sam da ima. Najveći ljudski strah je strah od egzistencije. Ako ga prevaziđeš i veruješ u sebe, u svoje ruke, u ono što znaš da radiš ili u ono što ne znaš ali ćeš naučiti – nema brige. Internet je otvorio mnoge mogućnosti. Ja sam, recimo, proširila svoje znanje pa sam pored osnovnog novinarskog zanata naučila kako da pravim, punim sadržajem i održavam sajtove, kako da pozicioniram tekstove na Googlu. Kada se to spoji sa umećem pisanja, dobijete veb formiran tekst.

O Šta prostoru Srbije novinar može da piše i kome da se obrati svojim tekstovima?

-Obraćate se onima koji žele da čuju šta imate da kažete i napišete. Svako danas ima svoju publiku na internetu. Čak i deca imaju stotine hiljada pratilaca. Ima ljudi koji umeju da razlikuju pravi novinarski tekst od tekstova priučenog „novinara“. Nevolja je što je sajber prostor preplavljen samozvanim novinarima i piscima, pa prođe dosta dok se čovek ne snađe.

O U šta veruješ?

-Verujem u kvalitet. On je kao planinski potok koji juri, blistav i čist, ide niz planinu i vremenom se širi, raste i prerasta u moćnu reku. Verujem u kvalitet, uprkos svemu što nas danas okružuje i što me demantuje smesta. Gledam mnogo sjajnih ljudi koji kvalitetno rade to što rade, ali većina to ne prepoznaje. Ali kada bar jedan čovek prepozna kvalitet, njegova misao se kao svetlost kreće ka autoru i ozari ga, a on se pita odakle je to došlo. To je ta magija.

O Kome od medija verovati?

-Pitanje izgleda teže nego što se odgovor pronalazi u stvarnosti. A jednostavno se pronalazi. Ako želite da znate šta se zaista dešava, čitaćete „Danas“. To je jedini i pravi opozicioni, ugledan list u kome ima šta da se pročita i nije samo protiv vlasti, već daje objektivne tekstove. I dnevni list „Nova“ koji od skora izlazi. Sve ostalo što se štampa je Vučićevo. A što se tiče interneta, gde na stotine portala pušta tekstove tipa „ Pogledajte zbog koga Nole ostavlja Jelenu“, gubite vreme i oči, čitajući takav sadržaj.

O kakav je tvoj novinarski put?

-U Večernjim novostima sam od 1994. godine zaposlena kao novinar do ove 2022. U vreme kada sam primljena znao se red, imali smo prave, ugledne urednike od kojih smo učili. Još je tada postojao običaj da se mladi novinari šalju po Srbiji, pa sam i ja kao honorarac šest meseci bila u Kumanovu, pa par meseci u Somboru, i par meseci u Vršcu, da bih zatim počela da radim kao izveštač iz Narodne skupštine, zatim Vlade Srbije, Savezne skupštine povremeno i kabineta Predsednika Republike. Kao početnik, dodeljena sam iskusnijem novinaru Ivici Lovriću da bih od njega mogla da učim. Bila sam uporedo i ratni izveštač, pisala sa ratišta Zapadne Slavonije,Hrvatske, zatim sa Kosova, gde sam odlazila sa našom diplomatskom misijom ili sa kolima bez tablica. Prvi sam srpski novinar koji je uradio intervju sa Ramušem Haradinajem kod njega u Prištini, gde sam došla bez garancije bezbednosti. Zatim sam bila reporter,dve godine sam provela kao dopisnik sa crnogorskog primorja, a onda sam zbog neslaganja sa tadašnjim glodurom vraćena i kažnjena prebacivanjem u časopis „Bilje i zdravlje“, koji je ukinut, a svi zaposleni iz njega otpušteni.

Sada kao frilenser pišem za nekoliko časopisa, glavni sam urednik portala oblakbeli.com. Autorka sam knjige „Nebesnici srpskog roda“ koju je štampao Zavod za udžbenike Srbije u vreme korone, bila je jedina knjiga van udžbeničkog dela koja za 4 godine objavljena, što je veliki uspeh. Koautorka sam knjige „Čudesne priče Crne Gore“, koja je prevedena na ruski i engleski. Trenutno pripremam knjigu „Srpske vladarke“.

o Živiš na relaciji Beograd – Crnogorsko primorje. Da li je to ideal o kome mnogi sanjaju ali ne mogu da ga priušte?

-Na Crnogorskom primorju, u jednom prelepom selu, imamo kuću sa božanstvenim pogledom na more. Tu provodim dosta vremena, jer je tamo toplo, svetlo i uvek je tu pogled na ogromno nebo i more. Kada ste frilenser, potrebno je da imate samo laptop i svoj posao možete da radite odakle hoćete. Uživam i u svojoj kući u Beogradu, gde imam dvorište sa drvećem, travom i cvećem i malim bazenom sa lotosima.

O Šta je najvažnije u životu za tebe?

-Najvažnije je da radiš ono što voliš. Nisam idealista, ne može uvek, ali kad se vratiš s posla, ili od lekara, ili vidiš prazan novčanik – uradi nešto što voliš, gledaj u nebo, pevaj, šetaj. I važno je da sve što radiš – radiš svim svojim bićem. Tim putem stiže zadovoljstvo i radost.

Izvor Slovo