Ana Maljević menja profesije kao haljine i sve joj lepo stoje. Može da bude glumica, balerina, može da peva i pleše, i sve to ne samo u njenom matičnom Pozorištu na Terazijama koje spaja te veštine. Ona je profesionalni ikonopisac, slikar i umetnik – uopšte i u neprestanoj je potrazi na novim veštinama koje je inspirišu.
-Sve sam dodatno učila jer smatram da niko ne može permanentno da bude u profesionalnom angažmanu – kaže u razgovoru za „Slovo“ Ana Maljević.- Svakome je potrebno da ima nešto što će mu skrenuti misli i dati oduška u slobodno vreme. Meni prija da tada ikonopišem i slikam.
o Otkud toliko profesionalnih zanimanja kod vas?
-Splet životnih okolnosti i porodično okruženje. Očeva profesija je donela interesovanje za glumu i balet. Majka se amaterski iz hobija bavi slikanjem, pa sam uz nju i ja počela da se zanimam za to. Kada sam krenula da redovno odlazim u crkvu na bogosluženja prirodno i spontano je bilo da počnem da pevam za pevnicom i u crkvenom horu i da slikam ikone.
O Zašto ste vi želeli da budete glumica?
-Konkretan prelomni momenat kada sam odlučila da izađem na prijemni za glumu na FDU u Beogradu bila je povreda skočnog zgloba zbog koje sam morala da pauziram sa bavljenjem baletom i koja me u tom trenutku sprečila da upišem baletski odsek LAMDA (London academy of music and dramatic art) gde sam bila primljena. Pauza od šest meseci, koliko je trajao oporavak, mi je u ranim dvadesetim godinama izgledala predugo, pa sam odlučila da radim nešto korisno za sebe. Na sugestiju oca i sestre izbor je pao na glumu. Posle je usledilo bombardovanje, tako da sam ostala u Beogradu.
O Da li vam više leži film ili pozorište?
-Trenutno češće igram u pozorištu, jer sam stalni član ansambla. Direktni kontakt sa publikom daje satisfakciju odmah i preplavljuje adrenalinom. Na filmskom setu je dinamika drugačija, sa mnogo čekanja, nekad se snima u eksterijeru pod nepovoljnim vremenskim uslovima, ali video zapis ostaje kao trajno svedočanstvo našeg rada i daje drugu vrstu zadovoljenja. Ne bih mogla da razdvojim.
O Da li možda tragate za nekim novim učenjem?
-Uvek, kao i svako ljudsko biće. Trenutno se zanimam učenjem karlovačkog crkvenog pojanja i osnova crkvenoslovenskog jezika koje su neophodne za to. Učim i o metodama restauracije i konzerviranja starih štafelajnih slika.
O Da li je pozorište generalno izašlo iz velike krize koja je započela proglašenjem korona virusa? Kako je u Pozorištu na Terazijama gde ste u stalnom angažmanu?
-Moj utisak je da jeste. Predstave se igraju prema redovnom repertoaru, uglavnom su rasprodate unapred. Mi izvođači ne moramo više da idemo po lekarska uverenja da smo zdravi pre svake predstave.
O Kako se rodila ideja da naučite da ikonopišete?
-Od dvadeset sedme godine sam počela povremeno da boravim u manastirima po nekoliko dana. Prija mi monaška dinamika života kao otklon od beogradske svakodnevice. Tako sam upoznala ljude koji se bave ikonopisom i poželela da i ja pokušam.
O Šta za vas predstavlja ikona? I šta je najvažnije da bi ikona bila dobra?
-Ikona je sredstvo pomoću kojeg komuniciramo sa Bogom. Jedino merilo da li je ikona dobra jeste to da li onaj ko se pred njom moli ima osećaj da je uspostavio lični kontakt sa onim ko je na ikoni naslikan.
O Da li u ikonoslikarstvu sve baš mora da bude po kanonima? Da li ima bar malo prostora za nove ideje?
-Zapravo jedinstven kanon ni ne postoji. Svaka istorijska epoha i svaki geografski prostor, odnosno kultura koja se na njemu razvijala, ima svoj osoben stil ikonopisa. Naravno da je na ikonama u Japanu Bogorodica kosooka i obučena u kimono, a Hristos u Africi crn. Kako drugačije Afrikanci mogu da steknu osećaj bliskosti i ličnog odnosa sa Hristom? Ipak je tamo beli čovek najblaže rečeno stranac, a ako ćemo biti pošteni, sinonim za kolonijalnog osvajača, neprijatelja.
O Da li postoji neka ikona, freska, slika koja je posebna za vas?
–Iverska Bogorodica (Čuvarka kapije) i Bogorodica Putevoditeljka su prva studentska istraživanja na koje su me uputili profesori Akademije, preko kojih sam naučila mnogo o ikonopisu što do tada nisam znala ili sam znala površno. Otkrile su mi čitav jedan novi svet.
O Šta mislite, koja je najteže osvojiva osobina kod čoveka? Ili, kakvi su ljudi najređi?
-Danas – nesebični i iskreni, spremni da se otvaraju ka drugom ljudskom biću, bez interesa, bez maske.
O Šta biste najviše voleli da promenite u Srbiji?
-Pošto živim u Beogradu, saobraćajnu kulturu. Ali i kulturu u svim domenima. Mnogo je agresije, nasilja, premalo ljubavi i mesta za drugog.
O Šta je Vama najlepše u Srbiji?
-U Srbiji žive članovi moje najuže porodice i najbliži prijatelji. Odnos sa njima je na ličnom nivou ono što je meni najlepše. Ako gledamo uopštenije, onda humor koji krepi duh naroda u najtežim vremenima. Npr. u vreme bombardovanja parola “Bombardujte i nas, nismo šugavi“ ili u vreme kovida štampanje na majicama tzv. kovid propusnica i njihovo nošenje u kafanama su refleksija tog duha karakterističnog za srpski narod koji mu pomaže da opstaje.
O Šta je za vas najvažnije u životu?
-Teško je reći. Prioriteti se menjaju sa godinama i sazrevanjem. Možda stabilnost.
Dijana Dimitrovska, Slovo, jul 2024.
bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac
