Прошло је годину дана од како је Српска православна црква признала аутокефалност Македонске православне цркве и уступила јој на коришћење све своје храмове, немањићке и друге средњовековне задужбине, сву своју покретну и непокретну имовину. Пошто је патријарх српски Порфирије (Перић) уручио 23.маја 2022. године у Саборној цркви у Београду Томос о аутокефалности Македонске православне цркве њеном поглавару архиепископу охридском и митрополиту скопском Стефану (Вељановском) уследиле су бројне критике. Док су се једни питали зашто се Србија одрекли своје баштине, други су одговарали да заправо и није имала избора јер су јој цркве и манастири ионако одузети.
Некако, истина буде увек најближа средини, а др Јасмина Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, одсек историја ликовних уметности и архитектуре, која је свој научни живот посветила очувању српске баштине у овом делу некадашње Југославије, такође је налази негде у средини. Она указује да не треба заборавити коме су ктитори даривали све те манастире који су сада на „ чувању“ код суседа.
– Већина задужбина које су градили српски владари, властелини, то јест српске велможе, будући да је тако поменуто у Томосу из 2022.године, уступљени су на коришћење клиру МПЦ Охридске архиепископије. Важно је ипак подвући и упамтити: знатан број задужбина од оснивања су одговарајућим повељама дароване манастиру Хиландару, дакле реч је о хиландарским метосима.
О Како уопште неко може некоме да да своју баштину?
– Ситуација о којој је реч представља апартан (засебан) случај у црквеној историји, мада није и једини. У Томосу о аутокефалији МПЦ ОА истакнуто је : ,,Свети храмови и манастири, нарочито пак велике светиње из немањићког периода и познијих периода српског присуства, црквеног градитељства и културног стваралаштва на тлу данашње Северне Македоније, као и укупна покретна и непокретна имовина Српске Православне Цркве унутар њених граница, уступају се на коришћење новој аутокефалној сестринској Цркви”.
Овде је кључна реч ,,уступање на коришћење“ , а истакнуто је у Томосу и то да постоје обавезе зарад управљања ,,црквеним пословима без тешкоћа, канонски исправно“.
По мом сазњању, овај случај би се могао упоредити са уступањем на коришћење храма Светог Гроба у Јерусалиму и решењем статус кво. Status quo у Цркви Светог Гроба у Јерусалиму регулише различите аспекте, укључујући расподелу власништва над одређеним деловима цркве, време и редослед богослужења, одржавање и рестаурацију објеката итд.
О Да ли се македонска црква обавезала да чува српску баштину?
– Македонска православна црква (МПЦ), као и друге аутокефалне православне цркве, по правилу би требало да је одговорна за чување и очување верске и културне баштине у својој надлежности.
То подразумева: очување верских објеката, фресака, икона, као и других културних и верских артефаката који су део славне средњовековне прошлости на простору данашње Северне Македоније.
У Томосу је наведено:
,,…наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, топло препоручује Блажењејшем Предстојатељу и Светом Синоду нове сестринске Цркве да питање свог званичног назива решава и реши путем непосредног братског дијалога са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама”.
О Да ли се зна о ком броју средњовековних задужбина је реч?
– Нажалост, и то је тешко питање зато што постоје места где не можемо да крочимо и не знамо какво је стање тих објеката. Из писаних извора знамо да је на подручју РСМ било много више објеката из срспке баштине али су они временом девастирани и уништени. Од око 800 колико је некада било средњовековних задужбина немањићких и оних који су зидали обласни господари сачувано је више од 50.
О Као неко ко је често на лицу места, да ли знате како спасити српско културно и историјско наслеђе у Северној Македонији?
– Важно је приступити овом питању са пажњом према историјским и културним вредностима које српско средњовековно културно наслеђе представља. Реч је о веома сложеном процесу. Пре свега, сматрам да је неопходно обезбедити подршку УНЕСКО и других међународних релевантних организација и институција, како би били обезбеђени додатни ресурси за очување и примарно за заштиту средњовековне културне баштине.
Неопходно је хитно подизање свести о постојању српског културног наслеђа међу локалним становницима и младима. Иако се у РСМ тренутно реализује пројекат ,,Мониторинг културног наслеђа” потребно је приоритетизовати споменике, манастире, фреске од посебног значаја (историјске теме, ктиторски портрети) и друге културне објекте који су угрожени или оштећени.
Српска канцеларија за сарадњу са црквама би евентуално могла бити укључена, како би се додатно, заједничким снагама радило на очувању верских објеката и њихових културних вредности.
Стварање озбиљно организованих дигиталних архива и документације о српском културном наслеђу представља conditio sine qua non уколико мислимо да заиста сачувамо културно наслеђе за будуће генерације.
О Који су најугроженији манастири у РСМ?
– Свакако их је више, али бих навела да су то Матеич и Љуботен. Међутим , тешко је издвојити посебно једну целину, јер степен угрожености се сагледава у различитим сегментима (архитектури, утицај влаге, иконопис, фрескопис, очуваност црквеног мобилијара и сл.). Матеич је манастир у близини Куманова који је наведен у повељи краља Милутина из 1300. године. Црква Успења Богородице у Матеичу је обновљена средином 14. века, када је цар Душан започео, а његов син Урош и супруга Јелена завршили обнову манастира око 1357. године после чега је постао задужбина цара Уроша. У Матеичу се налази фреска „Лоза Немањића“ и приказ лозе византијских царева. У Матеичу су насликани бројни циклуси фресака: Велики празници, земаљски живот Христов, параболе, Акатист, Дела апостолска, Чуда апостолска, легенда о цару Авгару, чуда Димитрија Солунског, циклус Васељенских сабора са додатком српског сабора краља Стефана, Божићна стихира Јована Дамаскина и др.
Црква је токо 2001. година била главни штаб албанских терориста који су уништили живопис светаца цртајући маркером по њима, а Србима и Македонцима наредили су да се иселе из села.
Црква у Љуботену, према натпису уклесаном у камену изнад главног улаза, саградила је 1337. године у време краља Душана, властелинка „ госпођа Даница“ са синовима. Сматра се да је Даница у то време била господар жупе Скопска Црна Гора. У цркви се налазе величанствени портрети краља Душана, његове жене Јелене и сина Уроша.
О Са каквим се осећањима враћате из Северне Македоније?
– Цитираћу мисао из књиге Анђелка Крстића ,,Сећања“: ,,Нема Васкрсења без Великог петка“.
Дијана Димитровска, Слово 2023.
