Sve srpske vladarke, knjiga autorke Dijane Dimitrovske u izdanju izdavačke kuće Mali Nemo izašla je iz štampe. Reč je o jedinstvenoj knjizi koja je okupila sve vladarke, hronološki od Nemanjića do Karađorđevića u formi kratke priče, dajući mogućnost svima da saznaju ili obnove svoje (sa)znanje o našim vladarkama kojih je inače bilo 37 i srpskoj istoriji.
-Ideja da se radi istorijska knjiga koja bi bila kapljica u moru nekog opšteg interesa, zapravo je potekla od ideje da se obrade žene vladarke i to od Nemanjića do Karađorđevića – kaže autorka Dijana Dimitrovska u razgovoru za časopis Slovo koji se štampa u Kanadi.- Ali kada sam ušla u tu duboku vodu shvatila sam da nema dovoljno zapisa o njima. O našim vladarkama retko je ko pisao. Nažalost, ne postoji čak ni knjiga u kojoj su pobrojane i opisane sve naše vladarke. One su pominjane, naravno, kao žene vladara, ali posebna pažnja – ako se izuzmu nekoliko popularnih vladarki – zapravo im nije davana, Tako se rodila ideja da se radi najpre knjiga o srpskim vladarima kojih ima 38 a zatim i o srpskim vladarkama kojih je bilo 37.
O Koliko vam je bilo teško da sakupite i obradite bez sumnje ogroman materijal i pretočite ga u formu kratke priče?
-Volim da kažem da se u ovaj rukopis slila ogromna reka vremena, i zaista je tako. Bezmalo jedan milenijum je stao u ovu knjižicu od dvestotinak stranica. Sati i sati iščitavanja, sklapanja mozaika, pokušaja da se razume prošlo vreme ali i da se odaberu valjani izvori koji govore o davno prošlim događajima… Tek kada se to savlada onda može da se krene u pisanje priče koja ne može biti puka istoriografija već mora imati srce, dušu i duh u ovom slučaju književni duh.
Teško je bilo pisati priče ali je isto tako teško bilo pronaći i njihove likove. To je veoma važno ne samo za pripovedača već i za onog koji čita. Kada imate lik pred sobom, kada vidite njegove oči, nos, usta, ruke onda je lakše oživeti ga. Ali, malo je ostalo predstava naših vladarki. Na freskama imamo caricu Jelenu ( ženu cara Dušana) , imamo Simonidu, malu srpsku kraljicu, ženu kralja Milutina, imamo Jelenu Anžujsku, ženu kralja Uroša I i to je to. Ne postoje likovi ili predstave srpskih vladarki i to je velika tragedija za našu baštinu. Vladari su mnogo više predstavljani i to uglavnom kao ktitori i zadužbinari, dok se samo poneka vladarka uz njih freskopiše. Izuzetno veliki problem je bio uraditi predstave vladarki čiji lik nije ostao, čak ni u opisima, osim da je bila „ lepa“. Mislim da bi umetnici, slikari, freskoslikari, vajari trebalo malo više da budu inspirisani našom istorijom, pa da , poput Nebojše Đuranovića, beogradskog slikara, čija je slika upotrebljena za naslovnu stranicu knjige Sve srpske vladarke ali i Svi srpski vladari – koji četkicom daje dopinos istoriji slikajući naše vladare- više rade istorijske teme.
o Da li vas je za pisanje knjige Sve srpske vladarke inspirisala neka vladarka posebno?
-Inspirasale su me sve zajedno, kao pojam, kao nešto važno u srpskoj istoriji, kao naša tradicija, kao naš rod, naša krv, ali i kao jedna neprolazna sudbina žena, kao prošlost koja je kao sadašnjost, kao tuga i sreća, ljubav i mržnja koje se nisu promenile, kao bes, osveta… Najinteresantnije mi je bilo zapravo uneti se u određeno vreme, pretvarati se da sam tamo, da živim, da dišem taj vazduh, da se odevam kao oni, da bolujem kao oni, da razmišljam kao ti ljudi iz prošlosti. To je bilo putovanje u prošlost i to najbržim vozilom – vlastitim mislima.
o Da li su u dalekoj prošlosti naše vladarke samo nosile titulu ili su stvarno bile vladarke?
Većina njih je stvarno vladala, neke čak i posle smrti svojih muževa i proglašenja sina za vladara. Recimo Jelena Anžujska, pa Jelena žena cara Dušana koja je vladala i iz manastira gde se povukla pošto je car Dušan umro a presto preuzeo njihov sin Uroš V zvani Nejaki. Veoma teško je bilo Milici Hrebeljanović, udovici kneza Lazara koja je u nemogućim uslovima posle Kosovskog boja vodila zemlju ili bar onim što je od nje ostalo. Takođe, mislim da nema vladarke koja nije imala uticaj na svoga muža, neke dobrim savetima, druge opet rđavim. S druge strane, mnogo je srpskih vladarki koje je crkva poglasila sveticama. To govori o njihovoj čistoti duše, o posebnosti i o delima koja su ostala da svetle mnogo posle njih.
Poruči knjigu ovde
O Posmatrajući sa ove distance koji je po vama brak među vladarkama bio najskladniji?
-Mislim da su najskladniji brak imali Milica i Lazar Hrebeljanović, ili Dragutin i Katilina, a svakako i Jelena i Stefan Štiljanović, kao i Angelina i despot Stefan Branković.U njihovim brakovima nije bilo skandala, prevara, uticaja, već se vidi zajedničko delovanje i razumevanje, negovanje najlepših osobina, vrlina. Za mene lično najlepša ljubavna priča isplela se oko Barbare Frankopan i Vuka Grgurovića koga je narod prozvao Zmaj Ognjeni Vuka. Lepotica iz stare hrvatske plemićke porodice udala se u to vreme za najharizmatičniju ličnost naših prostora Zmaj Ognjenog Vuka koji je ušao u mit zbog svog junaštva.
o Iako je u srednjovekovnoj Srbiji postojalo plemstvo zašto su srpski vladari najčešće tražili supruge strankinje koje su bile još i druge veroispovesti?
-Žene u srednjem veku, a mislim zapravo kroz čitavu istoriju ljudske civilizacije, bile su praktična vrsta diplomatije. Kada je trebalo udružiti snage i krenuti na nekog neprijatelja, to se rešavalo brakom. Dve države bi se tako ujedinile i zajedno ratovale. Brakovi su služili za sklapanje raznih vrsta saveza, interesa i strategija. Jedina žena srpskog porekla ( ako se izuzme Ana Nemanjić, žena rodonačelnika Stefana Nemanje čije se poreklo ne zna) bila je prva žena kralja Milutina, izvesna Jelena. Istoriografija samo to o njoj zna, da je bila Srpkinja i da se zvala Jelena. Meni je lično takođe velika inspiracija bila da upravo o njoj napišem priču, želeći da probudim interesovanje za nju. Sve ostale vladarke bile su strankinje. Naša crkva je sve brakove naših vladara blagoslovila bez obzira što su bile druge veroispovesti.
O I u današnjim vladarskim dinastijama dešavaju se skandali, da li je u toj meri bilo i u srednjem veku?
-Bilo je toliko skandala i takvih da se mogu meriti sa bilo kojim današnjim. Navešću primer Jelene Mare Branković (ne Mare sultanije), ćerke despota Lazara Brankovića i despotice Jelene Paleolog Branković koja se udala za Stefana Tomaševića prvog srpskog despota rimokatoličke vere. Istina, vladao je samo tri meseca. Mara će ostati udovica sa 16 godina i od Dubrovnika će tražiti deponovani novac svog pokojnog muža koji joj, inače, nisu dali. Bez para, odlučuje se da proda mošti Svetog Luke koje je ponela iz Smedereva koje se danas nalaze u crkvi Svetog Nikole u Padovi. Pokušava da se domogne novca svog oca i brata i falsifikuje dokumenta, čak je išla i kod sultana u Carigrad, gde je spletkarila protiv svojih rođaka i sultanije Mare.
O Da li se kroz život vladarki može sagledati uloga žene u srednjem veku i kasnije do novovekovne istorije?
-Može, lično mislim da se u ljudskoj psihologiji ništa nije promenilo od svanuća civilizacije do danas. Menjaju se samo običaji, odela, moda…Pod običaje svrstavam, recimo, trend da žena ne istupa javno, ali to ne znači da ona nema uticaja i da ne vlada. Samo je bio običaj da ona sedi u pozadini i odgovara kada je pitaju. Ona je itekako odlučivala.
O Srednjovekovni brakovi su se sklapali sa devojčicama?
-U srednjem veku se smatralo da je devojčica sa 12 godina mogla da bude u braku. Tada se cenilo da je taj uzrast dovoljan da ona bude polno zrela. Ne samo vladarke, već i ostale žene mogle su da se udaju sa 12 godina. Stefan Dečanski kome je umrla prva žena Teodora oženiće se drugi put devojčicom od 12 godina – Marijom Paleolog. Poznata je i Simonida, naravno, koja je sa šest godina dovedena na srpski dvor da nauči jezik i običaje, i koja je ostala nerotkinja jer je njen stari muž „ konzumirao sa njom brak kada je imala samo osam godina“.
O Da li postoji neka potresna i teška sudbina koja vas je dirnula?
-Sudbine gotovo svih novovekovnih vladarki su izuzetno tragične. Od Jelene Karađorđeve žene koja je doživela smrt četvoro dece i zversko ubistvo muža, preko Ljubice Obrenović koja se obračunavala sa muževljevim ljubavnicama, Natalije Obrenović koja je promenila veru kada je ubijen njen sin i snaha, do poslednje jugoslovenske kraljice Aleksandre Karađorđević koja nikada nije kročila na tlo Jugoslavije.
Vojo Mačar, Slovo decembar 2024.
autorka bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes dijana dimitrovska energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar knjiga kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med nebojša đorđević i dijana dimitrovska nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija sve srpske vladarke svi srpski vladari travar tvrđava vino voda zdravlje zglobovi čaj želudac
