Car Uroš  II Nejaki koji je sa 19 godina nasledio svog moćnog oca cara Dušana, koji je umro iznenada, s nepunih 50 godina, nije bio dorastao za orgromno nasledstvo. Ni po čemu nije nalikovao svome ocu Dušanu Silnome, ni po karakteru, ni po izgledu, a narodno predanje dalo mu je  naziv Nejaki  i to ne samo zbog nejgove mladosti već i zbog njegovih intelektualnih osobina. Savremeni srpski letopisi koji su o njemu pisali sa vidljivim saučešćem, navode  da je bio “ po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu”,  ali “ mlad smislom”, kao i da je odbacivao savete starijih, a primao i voleo savete mladih i da je zbog toga zlo prošao.

 Na fresci u manastiru Psače ( danas u Makedoniji ) Uroš II je predstavljen ka krupan čvek, velike brade,  pomalo duguljastog lica  i sa izvesnim crtama poznatog Dušanovog lika, ali takođe i bez naznačenih  karakternih crta.

  Car Dušan držao je pod konrolom sve pokušaje cepanja države  i to u najnezgodnije vreme kada je u Bugarskoj car  podelio državu na dva dela da bi umirio svađe u porodici ( severnu Bugarsku s gradom Vidinom dao je  sinu Stracimiru, a južnu, sa Trnovom, namenio je mlađem sinu Šišmanu). Posle njegove smrti, međutim, Uroš II Nejaki nije bio sposoban da zaustavi  cepanje srpskog carstva.

 Prvi se digao protiv cara  Dušanov polubrat Simeon, namesnik u Epiru, kome je otac, Stefan Dečanski, spremao presto još kao detetu i radi njega izazvao sukob sa Dušanom. Za žvota Dušanova o Simeonu gotovo da nema nikakvih vesti. On se, kako  se navodi, živ nije čuo. Po smrti Dušanovoj Simeon je progovorio i to veoma glasno, tražeći za sebe  carsku krunu ili udeo u  carevanju, što je to bio običaj u Vizantiji. U pobuni,  podržavao ga je njegov tast Jovan Komnin iz Valone. Sa vojskom od 5000 ljudi krenuo je on prema severu, tražeći od vlastele preko čijih je oblast prelazio  da ga proglase za cara.

 Najveći deo srpske vlastele ipak nije hteo da mu ispuni tu želju, prvo zato što je Uroš bio u pravu kada je rekao da  na porestolu oca nasleđuje sin  ( “ od oca je ostanulo sinu” kako kaže jedna narodna pesma o Uroševoj vladavini ). Drugo, sećanje na moćnog Dušana i  lozu Nemanjića je još bilo snažno. I treće, Simeon je i vaspitanjem, po majci smatram kao  polu Grk. Najbliži susedi Simeonove oblasti ne pristadoše na pobunu, poput Hlapena, gospodara Vodena i Bera i Branka Mladenovića, gospodara ohridskog kraja.

Simeon nije uspeo da dođe do srpskog prestola, ali je odvojio iz srpske državne zajednice glavni deo grčkih oblasti. U svojoj prestonici u Trikali on je živeo potpuno u grčkom krugu, posvetivši se isključivo svojim podanicima grčke kulture, u njegovim poveljama grčko ime ide pre srpskog, potpisuje se samo grčki i kao grčki princ ističe svoje poreklo od Paleologa a ne od Nemanje.

  Na  onemoćalu Srbiju kidiše i madjarski kralj Lajoš.  U maju 1359. godine velika ugarska vojska potukla je srpsku, koja se  povlači polako, sa narodom, noseći sve sa sobom, u planine. Mađari su prodrli u Srbiju “ osam dana hoda” od dunavske i savske linije.

  Srbija sve više slabi. Posle Simeonovog odmetništva  i nepoznatog vlastelina na severu, u camoj Carevini počela su i ruga odmetanja. Prva se odvojila Zeta, pod Balšićima koji su bili najmoćnija porodica, čije je poreklo, sudeći po prezimenu, kako navodi istoričar Vladimir Ćorović, najverovatnije romansko, odnosno vlaško. Na cara Uroša podiže se i Vukašin Mrnjavčević sa bratom Uglješom ( i njihovo poreklo nije poznato pa se smatra da je humsko, ili zetsko). Vukašin se prvi put spominje kao župan prilepskog kraja  1350, gde je učvrstio porodičnu vlast. Predanje ga prikazuje kao neuglednog  po spoljašnosti, a na fresci u manastiru Psači car Uroš je za glavu viši od njega i razvijeniji

 Kada se proglasio za kraljan 1365. godine njegov primer polakomio je druge velikaše koji su želeli da budu  gospodari.   Iako je pretila opasnost od Turaka, srpski velikaši bili su zaneseni unutrašnjim sukobima. Srbija se raspadala. Mladi car nije držao konce u svojim rukama i javlja se na desetine veliaša koji suvereno vladaju u svojoj oblasati, poput Brankovića na Kosovu, Lazar Hrebeljanović na severu, Mrnjavčevića na jugu…

 Kako  je došlo do srpskog pohoda na Turke 1371, kada će Srbija doživeti  konačan slom – istoričarima nije jasno, još manje zašto su Srbi krenuli na Turke van svoje oblasti. Pohod je preduzeo kralj Vukašin i brat mu Uglješa. Oni su doista prodrli, goneći Turke, sve do blizu Jedrena, ali ih je 26. septembra 1371. godinu u toku noći snašao strahoviti poraz.

 Bila je to najstrašnija pogibija u celoj našoj prošlosti. Kralj Vukašin i Uglješa, teško ranjeni, poubijani su od svojih lakomih slugu. Srpski kaluđerski letopisi  prikazuju to kao božju kaznu za  postupak  Mrnjavčevića prema Urošu.

  Ubrzo posle  poraza umro je i car Uroš II Nejaki, 4. decembra 1371. Pošto sa ženom Anom, ćerkom vlaškog kneza Aleksandra nije imao dece, sa njim je  izumrla muška linija dinastije Nemanjića.

Mljet

   Posle neuspeha  u borbama koje su vođene 1356, Simeon je tokom leta pokušao da se izmiri sa Urošem. Kao jedan od posrednika bila je Dubrovačka republika. Na državnom saboru u Skoplju  1357, u prisustvu carice majke i patrijarha  Save, darovao je car Uroš  10.aprila,  ostrvo Mljet svojoj vlasteli Basetu Bivolčiću i Tripi Bućiću “ da im je u baštinu”.

Kraljević Marko

 Najstariji Vukašinov sin bio je Marko, najpopularniji junak epske narodne poezije  svi Južnih Slovena, koji se javlja prvi put 1361. kao poslanik cara Uroša u Duborvniku, za vreme rata sa knezom Vojislavom. Predanje kazuje i da je Marko bio pisar na Dušanovom dvoru, a za Vukašina se tvrdi da je bio venčani kum Uroša II.

N. Đorđević

Vidi Još: Car Dušan Silni

afrodizijak biljke boje breza bubrezi cvet dijabetes drvo energija hrana imunitet jetra karcinom knez lazar kopriva koža lek lepenski vir lepota lečenje limun manastir med mikroorganizmi miris muškarci nemanjići pluća podmlađivanje potencija radost rak reuma slikar slikarka so srce travar vitamini voda zdravlje zdravo zglobovi želudac žene