Проф. др Мирјана Роксандић, антрополог са Универзитета Винипег у Канади , на привременом раду је у родној Србији. Ту са колегама из Београда (и великим бројем стручњака из још шест земаља) марљиво ради на балканском пројекту МИРА који покушава да размрси древну мистерију: како су се кретали, у каквим су односима били и како су се прилагођавали праљуди (фосилни људи) у Источном Медитерану. Исти посао паралелно обавља и на ископавањима у Африци где ради са танзанијским колегама.
Из локалитета Сићевачке клисуре средином године већ су стигли резултати: Стручни тим је пронашао људску вилицу стару пола милиона година.
Да ли је то променило виђење прачовека и његову исхрану?
– Неандерталци су живели у релативно малим заједницама, као ловци и сакупљачи који су у регуларним интервалима посећивали лежишта сировина, места на којима су узимали сезонску храну – каже у разговору за Слово проф. др Мирјана Роксандић, антрополог са универзитета Винипег у Канади. – Они су били успешни ловци, али им месо није било најважнији део исхране као сто се раније сматрало.
О Дакле, имали су и „вегетаријанске дане“?
– Неандерталац из Пестурине (локалитет у Јелашничкој клисури код Нишке Бање) је дао настарији орални микорбиом (збир бактерија у усној шупљини који се задржао у зубном каменцу), на основу којег је утврђено да су неандерталци могли да процесују комплексне шећере. У Шпанији где смо сарађивали са колегама на реконструкцији човекове околине, нађен је полен великог броја топлољубивих биљки, те су вероватно имали балансирану исхрану базирану не само на месу, како се раније мислило, већ и на разном коштуничавом и јагодичастом воћу, и другим биљкама.
О Шта на основу истраживања у Сићевачкој клисури сада знамо о исхрани неандерталаца?
– Радимо на реконструкцији исхране неандерталаца са Велике Баланице и Пестурине, на основу разних студија: од животиња коју су надјене на лолалителтима, преко полена, фитолита, као и директно преко оралног микробиома и стабилних изотопа. С обзиорм на то да су фосилни остаци врло ретки, неопходно је приступити врло опрезно узимању узорака. Тренутно радимо на животњским костима и налазима из младјег периода да би добро припремили методологију пре него што кренемо са узорковањем самих фосилних зуба. На оснoву полена из Пестурине, установљено је присиство великог броја топлољубивих биљака које су корисне у људској исхрани, а већ поменути микробиом указује на важност карбохидрата у исхрани. Древни људи су били прилагодљиви као и данашњи и користили су велики број намирница из своје околине.
О Да ли се сада више зна о кретању неандерталаца на нашем простору?
– Централни Балкан је део источног Медитерана. Професор Душан Михаиловић са Филозофског факултета у Београду и ја смо дефинисали Источни Медитеран у прошлости као зону интеракције међу разним популацијама, која истовремено представља део демографског извора за репопулацију Европе после ледених доба. Та се идеја уклапа у биогеографски значај Балкана: 80 одсто свих врста у Западној и 100 одсто свих врста у Источној Европи које настањују север после ледених доба потичу са Балкана. Људи су само део целе те приче.
О Да ли еволиција као теорија чврсто стоји на својим ногама?
– Еволуција је теорија која тренутно најбоље објашњава живот на земљи. Оно што научници побијају или дискутују односи се на детаље који се мењају сходно новим налазима и новим информацијама. Предност науке у односу на остале системе знања (религија, митологија, здрав разум) је управо у томе што саму себе коригује, и што нам дозвољава да размишљамо критички и конструктивно. То наравно захтева висе напора од догме, јер морате активно да учествујете у стварању знања. Догма је лакша, базира се на вери у ауторитет…
о Којом методом је антрополог у 19. веку одређивао старост неког фосила, а којом то данас ради? У којој мери модерне технологије олакшавају прецизност мерења?
– У 19. веку све је било засновано на стратиграфији и био-стратиграфији (одредјени кључни фосил животиње се појављује у само одређеним периодима). Данас користимо велики број различитих „апсолутних“ метода датовања. И оне долазе свака са својим ограничењима, тако да се типичино користе бар три методе да би се било који локалитет датовао.
О Одлучили сте се да проучавате далеку прошлост, почетак људског рода. Како видите будућност људског рода?
– Људи су креативни, оно што је еволуцијом наша највећа предност је то што смо друштвени и што користимо орудје и културу као адаптацију што нам омогућава да се прилагодјавамо, а да при том не морамо да мењамо морфологију и телесни састав. Међутим, те две карактеристике су и извор проблема: идентификација са одређеном групом и конфликт са другим групама, оруђе које је постало разорно… способност да мењамо природну околину да је прилагодимо нашим потребама, доводи до уништавања еквилибријума измедју разних компоненти једног комплексног организма као што је земља. Човек ће, ако не обузда своју деструктивну страну, довести до самоуништења, што ће бити, наравно, добро за све остале организме на планети. Нисмо незаменљиви.
О Нестајале су многе врсте, да ли се зна због чега?
– Археологија вам показује да су нестале јако велике, развијене, интелектуално супериорне цивилизације јер нису успевале да одрже равнотежу измедју развоја технологије и човекове околине. Нове форме цивилазације су израсле на рушевинама старе.
О Шта вас највише тренутно интригира?
– Оно што ме тренутно највише занима је природна околина и како је заштитити од деструктивности тренутачне власти (не само у Србији већ и глобално). Ја желим да употребим знање о човековој природи и прошлости да допринесем одрживости људског живота на планети.
Дијана Димитровска, Слово, децембар 2024.
autorka bašta biljke breza bubrezi crkva cvet dijabetes dijana dimitrovska energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar knjiga kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med nebojša đorđević i dijana dimitrovska nemanjići otrov pluća rak reuma sloveni srbija srce srednjovekovna srbija sve srpske vladarke svi srpski vladari travar tvrđava vino voda zdravlje zglobovi čaj želudac
