Tvrđava Zvečan starija je od našeg ( istorijskog)  pamćenja. Seže njen dugi život u vreme koje se odavde  ograničeno sagledava.

  Istorijski podaci je „uočavaju“ u 11. veku. Jedna je od najstarijih tvrđava, ali je izvesno da je mnogo pre njene izgradnje tu bilo „ živo“.

   U periodu Vinčanske kulture (od 4300-3200.godine p.ne.e.) živeo je tu narod koji je, kao nijedan drugi, pravio  maštovito  dekorisane posude i figure ljudi i životinja. Ni na jednom dugom mestu u tom periodu nije  pronađeno ništa slično, ni po po umetničkom nadahnuću i maštovitosti izrade. Imali su sasvim poseban stil.

  Malo je osvetljena u  narednom milenijumu i ne zna se gotovo ništa o vladarima prednemanjićkog perioda. Bez sumnje je mesto bilo popularno jer se sa brda lepo kontrolisao predeo i karavanski putevi koji su se tu ukrštali. Od Zvečana su vodili putevi na sve četiri strane sveta: bosanski, ibarski, kosovski i grčki put. Kasnije će imati ulogu čuvara, čuvaće rudu i rudnik u Trepči.

  Postaje poznata kao pogranična tvrđava koja prerasta u jedan od dvorova Nemanjića. Smeštena na brdu u srcu  gustih i prostranih šuma čije je drveće, kako su zapisali putopisci, bilo visoko do neba bila je sigurno prelep prizor.

   Imala je kao i  sva velika utvrđenja,  Gornji grad, Donji grad i Podgrađe.

   Gornji grad je bio na samom vrhu brda, okružen sa pet kula, i donžon kulom. Tu je bila crkva Svetog Đorđa živopisana. U Gornjem gradu su bile smeštene i cisterne koje su imale vodu sa dva izvora na padini, koja su tajnim prolazima bila povezana sa citadelom na vrhu.

Putopisac Ami Bue, koji je posetio Zvečan 1840. godine našao je ostatke crkve, dok je Giljferding 1859. godine u gradu video “ostatke dvorca na dva sprata ozidanog opekom“.

  Tu živi raški župan Vukan Nemanjić u 11. veku koji širi svoje teritorije uzimajući od Vizantije delove Kosova, a kada vizantijski car Aleksije I, 1091. godine ,ljut zbog toga, krene s vojskom na srpskog župana, Vukan će se povući u utvrđeni grad Zvečan, odakle nudi pregovore. Bio je to jedan od prvih ugovora srpskog župana s Vizantijom.

   Bila je mesto gde su se uspinjali i padali vladari.  U njemu je 1323. godine sahranjen mlađi sin kralja Milutina (1282—1321) Konstantin koji je u borbi za presto sa starijim bratom Stefanom stradao od – bratske ruke.

    U ovoj tvrđavi će svog oca Stefana Dečanskog sa ženomm i decom iz drugog braka zatočiti sin Dušan i tu će  11. novembra 1331. pod nejasnim okolnostima Stefan izgubiti život, kažu, od sinovljeve ruke.
   Dušan Silni će kasnije 1337. godine upravu nad tvrđavom i gradom poveriti mlađem sinu vlastelinke Danice. Kasnije će  njegov sin Uroš (1355—1371) grad  i tvrđavu dati čelniku Musi, rodonačelniku Musića i zetu kneza Lazara (1371—1389). Knez Vojislav Vojinović (oko 1355-1363) ga je 1363. godine primorao da mu preda Zvečan u zamenu za Brvenik na Ibru,

  Tvrđavu će naslediti veliki župan Nikola Altomanović (1366—1373), a zatim grad ulazi u sastav države Vuka Brankovića.

   Bili su to svetli dani za  moćnu tvrđavu koju će uskoro posle Kosovskog boja zauzeti Osmanlije i tu ostati do 18.veka.

  Kada su otišli, razrušena tvrđava, samovala je na bregu do današnjih dana.

   Brišu po njoj vetrovi i pomeraju drevni kamen, i nema više ni onih šuma do neba da ga zaustave. I one su nestale. Vreme je odnelo i kamen i drveće. Vijori se tu samo jedna srpska zastava koju Šiptari skidaju, ne daju da pokaže da je tu istorija Srbina.

             Dijana Dimitrovska, BMC 2023.

bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva crna gora cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva kosa koža krv lek lečenje manastir med more nemanjići otrov pluća rak reuma slikar srbija srce travar tvrđava ulje umetnost vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac

oblakbeli

Postani član našeg kluba

Prijavi se za tekstove
oblakbeli.com