Ništa ne opija tako snažno kao ideje o slobodi. Ako je iko ikada bio opijen slobodom, i to celoga života, onda je to bez sumnje bio Volter –   Fransoa Mari-Arue (21. novembar 1694 – 30. maj 1778). Ovaj  filoz, pisac, prosvetitelj, borio se za prava  svake vrste, pa je u neku ruku i sasvim logično da se zalagao za pravo životinja da ne budu  ubijene i pojedene.

 „Ljudi koji se hrane klanjem i jedenjem krvi, jednostavno polude i svoje ludilo ispoljavaju na stotine načina”,  govorio je Volter.

 Smatrao je da životinje imaju iste sposobnosti kao i ljudi. Da su organizovane kao i mi, da dobijaju život poput nas, da komuniciraju, da imaju isti nagon i pokret kao i mi, da imaju osećanja, čula, misli, memoriju i ideje.

 Veliki francuski mislalac se zato uzdržavao od mesa, kad god je to mogao. To ne znači da nikada nije jeo meso jer, kako su zabeležili njegovi savremenici, jednom je prilikom kupio velike količine  mesa i ribe, a na večerinkama koje je pravio nudio je svojim gostima „fina mesa”. Sve u svemu, etički je branio pravo životinja da ne budu pojedene veoma snažno i  stalno se trudio da javno ukaže na njihovu patnju i besmislenost ljudskog načina ishrane koji se, kako je govorio, sastoji u tome da  zadovolje želudac lešinama.

volter je do smrti branio pravo da svako iskaže svoje mišljenje

 Poznat po  rečenici koja je ušla za sva vremena u istoriju: „ Ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš”, živeo je u skladu sa njom. Govorio je uvek naglas ono što misli, zbog čega je često boravio iza rešetaka. Kritikovao je državu, crkvu, aristokratiju, društvo, kraljeve, vladare, sve. Volter je smatrao da je francuska buržoazija sitna i beznačajna, a aristokratija parazitska i korumpirana. Večiti kritičar nije bio blagonaklon ni prema prostom narodu, smatrajući ga neukim i sujevernim. Prezirao je i ideju demokratije, za koju je tvrdio da „propagira idiotluk mase” i zalagao se za „prosvećeni despotizam”.

 Rođen u Parizu, kao peto dete Fransoa Aruea i Mari Margerit Džomar, Volter je obrazovan  u jezuitskoj školi, studirao je zatim pravo, posle toga je radio kao sekretar francuske ambasade u Holandiji gde se zaljubio u devojku koja je izbegla iz Francuske, a njegov otac je prekinuo tu vezu i primorao ga da se vrati u domovinu.

 Imao je tek dvadeset godina kada je „zaradio” devet meseci u  zloglasnoj Bastilji, zbog optužbe da je pisao satirične stihove na račun aristokratije, Filipa II, vojvode od Orleana, regenta Luja XV.  

Posle uvrede koju je naneo plemiću Ševalijeu De Rohanu, bio je proteran iz Francuske. Proveo je tri godine u Engleskoj, a odatle se vratio opijen idejama o slobodi govora i fasciniran delima Vilijema Šekspira. Kasnije je napisao je i knjigu eseja u formi pisama „Filozofska pisma na engleskom”, u kojoj je hvalio englesku ustavnu monarhiju. Sasvim dovoljno da ona bude spaljena, a autor opet bude proteran iz Francuske.

Autor „Rasprave o toleranciji” se posle ovog egzila skrasio u zamku De Sirej. Tu je stupio u intimnu vezu sa Markizom De Šatele. Zamak je bio vlasništvo njenog supruga, koji je povremeno svraćao da bi se družio sa svojom suprugom i njenim ljubavnikom. Markiza i Volter su tokom 15 godina druženja sakupili 21.000 knjiga.

voleter filoyof koji jer živeo kako je govorio

 Pred sam kraj života, preselio se u Berlin, a njegov obožavalac, Frederik Veliki, kralj Pruske, dao mu je posao na dvoru i platu od 20.000 franaka. Međutim, Volter je ubrzo napisao i kritiku na račun predsednika berlinske Akademije nauka što je razgnevilo krtalja, pa je naredio da se knjiga spali a  Volter uhapsi. Filozof ovoga puta beži u Pariz da bi spasao glavu, ali Luj XV odbija da ga primi u domovinu. Odlazi u Ženevu gde je opet bio zabranjen, kada je hteo da objavi svoju ranu poemu „Devica orleanska”. U Švajcarskoj je napisao i svoje najpoznatije delo, „Kandid, ili optimizam”, polemički roman u kojem se obračunava sa filozofijom Gotfrida Lajbnica.

Bio je deista i verovao da je Bog samo pokrenuo svet, ostavljajući da se sami borimo i bakćemo sa njim.

 Njegove poslednje reči koje je izgovorio bile su: „Za ime božije, ostavite me da umrem u miru.”

              Dijana Dimitrovska

afrodizijak bakterije biljke boje bolest breza bubrezi crkva crna gora cvet depresija dijabetes dinastija drvo energija fitoterapeut hrana jetra karcinom koža lek lepota lečenje limun manastir med melem mladost more muškarci nemanjići pluća potencija reuma slikar slikarka so srce travar ulje umetnost uskrs vino voda zdravlje

Prijavi se za besplatne tekstove

žena u džuingli

close
Prijavi se za besplatne tekstove
San

Ko čita, lepše živi