Sve ima svoj uspon, vrhunac i pad, pa i jedna od prvih civilizacija koja je bila znatno ispred svih evropskih zajednica –  Vinčanska kultura – doživeće taj neumitan krah.

  Raspad Vinčanske kulture dogodiće se posle 3 800 godine p.n.e. kada počnu da se pojavljuju nomadske zajednice sa sasvim drugačijim  vrednostima. Za razliku od Vinčanaca koji su se vezivali za zemlju predaka i za dom i okućnicu, nomade interesuje nešto sasvim drugo:  predmeti od metala, velika stada i slobodne ispaše.

 Nomadske zajednice pojaviće se na istočnim granicama Vinčanske etno-kulture i nepomirljivo se suprostaviti Vinčancima, podrivajući u početku neprimetno, a zatim sve snažnije vinčansko društvo i njegove temelje.

  U prvom trenutku, dodir sa nomadima i njihovom kulturom povoljno su delovali na vinčanske zajednice podunavlja koje doživljavaju kratkotrajnu renesansu.

 U tom „ svetlom“ periodu podižu se kuće velikih dimenzija, sa osnovama od sto i više kvadratnih metara, redovno sa većim brojem odaja, koje imaju ugrađene peći i ognjišta. U pojedinim prostorijama predviđena su mesta za žito, postavljanje razboja ili za obnavljanje kulta. Niču velike porodice, slične seoskim zadrugama. Zemlja je i dalje svojina zajednice, ali se deli velikim porodicama na ograničeno vreme.

  Magijsko religijski obredi se ne obavljaju više pod vedrim nebom, već pokraj kućnog ognjišta. U to vreme nastaju i nove vrste alatki: kamene sekire sa otvorom za držalje, koštani projektili, bakarne sekire, dleta i igle, zatim ljudske figure sa detaljima nošnje i nakita, nova ornamentalna tehnika.

    Ali, kako vreme odmiče stočarstvo potiskuje zemljoradnju, a lov opet zauzima značajno mesto, terajući ljude na nomadski duh, baš onakav kakav su imali došljaci.

  Nosioci nove kulture, tuđinci, pretežno nomadi, dižu naselja duž važnih komunikacija, na mestima pogodnim za odbranu, a ponekad žive i po pećinama. Njihove su kuće od pleteri i blata, pravougaonih osnova, male u osnovi, tek 4×5 metara. Ti nomadi žive u privremenim poluukopanim kolibama i prave posuđe bez ikakve dekoracije, izrađeno od nepročišćene i nedovoljno pečene zemlje, bez mašte i umetnosti.  Za razliku od kosovskih i moravskih zajednica starosedelaca koji prave maštovite figurine: životinje sa ljudskom glavom, trudne žene i dojilje koje predstavljaju ono što im je bilo najpotrebnije, obnovu života i trajno posedovanje predačke zemlje.

  Ali starosedeoci su gubili veru u spostvene snage, tražili su pomoć u idolima dok su njihovi agresivni susedi nomadi polako preotimali njihov svet.

  Na ruku im ide i klima koja se dramatično menja. U periodu od 3200 – 2000 godine p.n.e. temperatura u Evropi osetnog pada, smanjuje se vlažnost vazduha, šume se proređuju dok se predeli obrasli travom, šibljem i trskom šire. Drvo, posebno hrast i brest, postaje na nekim područjima retkost. Mnoge životinjske vrste menjaju mesto boravka, a ranije plodno zemljište pretvara se u pustare.  Zbog toga i nomadi pažnju posvećuju drugim stvarima. Oni bakru dodaju arsen i od ove legure, slične bronzi i proizvode ubojito oružje.  Zahvaljujući ovoj veštini brzo se šire i severni delovi današnje Srbije postaju njihov plen.

  Domoroci prihvataju kulturu zavojevača i vremenom postaju i sami pokretljivi i agresivni.

  Tako Vinčanska kultura nestaje potpuno u dezintegraciji.   Stvara se društvo koje više nama potrebe za boljim kućama i staništima, za umetnošću, proizvodnjom kvalitetnog posuđa ili za osmišljavanjem alatki, već jedino za oružjem, skupocenim nakitom i dobrim konjima.

   Nebojša Đorđević  

bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva crna gora cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva kosa koža krv lek lečenje manastir med more nemanjići otrov pluća rak reuma slikar srbija srce travar tvrđava ulje umetnost vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac

oblakbeli

Postani član našeg kluba

Prijavi se za tekstove
oblakbeli.com