Mirta božanska presvukla  je mistični Grbalj u modru haljinu. Kraj je jeseni i ovo području, smešteno uz more između Budve i Kotora, izgleda kao iz slikovnice. Rastinje  kožnatih listova, blistavih i na suncu i na kiši, okićeno je  ukrasima vedrih boja. Tu su crvene maginje, bordo kleke,  rumeni šipurak,  napukli divlji nar, zagasiti glog, modra mirta… Najlepši ukrasi na svetu krase tihi primorski krajolik, dajući mu svečanu atmosferu. Na delu je darovita jesen.

mnirtsa božanska i lekovita biljka

 Gori makija od crvenih plodova  maginje. To je  onaj  magični crveni plod  koji ne smemo da pojedemo više od osam. Pamtim taj broj i ponavljam ga kao mantru svakodnevno dok berem plodove, diveći se strukturi, boji. Svuda se pružaju grane otežale od roda  i čovek ne treba da uloži ni malo truda da bi ga ubrao.  Uvek je tu, na dohvat ruke. Slatki su, ne preterano, i osvežavajući. Imaju puno vitamina C zapravo, tih osam komada je  dovoljno da zadovolji našu potrebu za  ovim vitaminom. Ako li pojedemo, recimo, duplo više, možemo se suočiti sa  problemima sa probavom.

  Idem dalje, neverovatnim krajolikom Grblja iz koga izranjaju zvonici prastarih crkava. Odnekud neko i zazvoni i od njega  zatreperi cela priroda. Opašće mi plodovi od vibracije zvona, pomislim.

šuma kao lek

  Evo, ga njegovo veličanstvo šipurak. Sitan je ali sjajan i jedar. Bride prste od bodlja sa  uvelih divljih ruža koje su iza sebe ostavile  jedre širpurke od kojih se pravi nenadmašan čaj i još „jači“ džem. I glog ima bodlje, ne tako žestoke kao šipurak ali valja pažljivo brati bobicu po bobicu. Ni mirisna kleka nas neće ostaviti ravnodušnim i bez bockanja, čisto da nas podseti na svoje postojanje. Krenemo li na divlji nar i tu valja biti pažljiv, i on ima trnje. Dugačke boce koje  mogu da oderu kožu.

  Kako su se nemoćne biljke zaštitile bodljom. One nemaju ruke da se odbrane, imaju bodlje. A onda, gle, mirta. Ona nema uopšte bodlje. Pitoma, nežna, samo je svila listove  kao da želi da zaštiti bobice od pogleda.

  Miriše i privlači božanska mirta. Nije čudo što je  Afrodita izabrala i mirtu, pored ruže, za omiljeno bilje.

 Mirta (Myrtus communis L., Myratceae), zanosnog mirisa govori priču o besmrtnosti. Ona nas podseća svojim mirisom na dane kada je čovek bio srećan u raju. Ništa ga nije bolelo, bio je zdrav, prav, veseo i besmrtan.

Kad god pojedem bobicu mirte u ustima se razlije miris besmrtnosti i obuzme me osećanje tuge za izgubljenim rajom iz kojeg smo prognani.

 Kaže legenda da je tamo sve mirisalo na – mirtu.

 Božanstveno miriše mirta dok cveta, iz belog, lepršavog cvetića neverovatne lepote razleže se miris raja. Iz rajskog cveta nastaju rajske bobice, isto mrišljave istom notom sete na besmrtnost.

  Sve je kod besmrtne mirte lekovito. Listovima se leče kožna oboljenja, stomačne tegobe,  urinarne infekcije, disajni preoblemi. Kuva se kao i svaki drugi uvarak. Prelije se vrućom vodom i poklopi desetak, petnaestak minuta.

 Dovitljive žene koristile su suve listiće mirte kao puder kojim su trljale kožu, čisteći je od bakterija i bubuljica, ili su ga koristile za bebe kao puder.

 Lekovite su i bobice. Od njih se može praviti uvarak, mogu se dodavati u jelo. Deluju protivupalno, antibakterijski , olakšavaju iskašljavnje,čiste pluća, pomažu kod virusa, prehlada.

  Od njih se pravi liker. Na Sardiniji je poznat njihov liker Mirto Rosso ( od zrelih bobica ) i Mirto bianco ( od listova mirte ).

  Napraviču flašu likera, neka se nađe. Za to mi je potrebno 300 grama bobica i isto toliko šećera. Kad odstoji mesec dana na suncu, sipam rakiju i , to je to. Lekovito, ukusno i nadalje samo-umereno. Likeri se ne piju kao alkohol u većim količinama.

  Berem pažljivo grančice, ne može drugačije. Kada skinem bobice, ostaviću listiće da se osuše a onda ih isitniti i sipati u  teglicu. Biće to sjajan začin za sva jela sa mesom. A  male suve bobice staviću u mlin za biber. Već radosno razmišljam, kakva će to jela biti sa ukusom mirte- besmrtna jela.

 Važno je samo ubrati bobice na vreme. To znači, brati ih kada postanu tamno sjajne. Ali beru se pre nego što ih pojedu ptice. A ptice, tu su, već. Pa , sad, idem, žurim.

.   Izvor:     Zapisi pegave veštice

close

Prijavi se za tekstove u sanduče

Anri Ruso

Uvek možeš da se odjaviš

Prijavi se za tekstove u tvoje sanduče

Anri Ruso
Ko čita-lepše živi

Uvek možeš da se odjaviš