Od 25 najznačajnijih spomenika kuluture u BIH, manastir Svete Trojice u Vozućici (opština Zavidović) stavljen je na 5. mesto.

   Narod je oduvek smatrao da je manastir, koji je dobio naziv po reci Vozućici, nemanjićkog „ porekla“. Dokaze za tu tvrdnju nalazio je u predanju i narodnim epskim pesmama, poput ove u kojoj Sava Nemanjić govori gospodi hrišćanskoj:

 „Nije babo potrošio blago,

Na nadžake i na buzdovane,

Već je babo potrošio blago,

Sve gradeći srpske zadužbine.

Jednu babo sagradio crkvu,

Papraću blizu Borogova;

Drugu babo sagradio crkvu,

Ozren crkvu nasred Bosne slavne,

A Vozuću kraj reke Krivaje…“

   Ljubomir S. Vasilijević, zapisao je početkom 20.veka da se za ovaj manastir ne može pouzdano utvrditi ko ga je zidao niti kada.  „Samo po njegovim ogromnim zidinama vidi se da ga je moćna ruka podizala“, piše Vasilijević.

 U svakom slučaju, podignut je na vrhunskom mestu, u podnožju prekrasne planine Ozren, u slivu bujnih reka i kroz istoriju, dugu i bolnu, kao što je imala i većina mesta u našoj napaćenoj Bosni, bio je čuvar pravoslavlja. A to je od propasti srednjovekovne srpske države do ratova devedesetih – bilo najteže. U toj preteškoj ulozi, manastir Vozuća je uz to bio i rasadnik pismenih, jer je uz njega uvek bila škola.

   Neprekidna opasnost od Turaka Osmanlija  kulminirala je u 17. veku, kada su monasi bili primorani da napuste manastir. Narednih 160 godina od tada, prekrasna crkva Vozućica će propadati, do te mere da će ostati samo temelji.

   “ Na ovom mestu, đe je nekada bio ogromni manastir sada je ostala crkva koja je podignuta na temelju stare crkve u istom stilu i veličini. Počeli su je opravljati 1856. godine  a dovršena je 1859. godine,  osveštana je pak 1865. na Bogorodičin pokrov od episkopa Visariona”, zapisao je Vasilijević.   

   Ali stradanja neće stati. Manastir će tek čekati prava propast.

   U Prvom svetskom ratu 1917. godine – uzeće mu srce. Austrijski vojnici tada su odneli manastirsko zvono.

   U septembru 1941. godine vozućki NDH žandari će je opljačkati: odneće sve stvari.

   U februaru 1942. godine muslimanska milicija će zapaliti zgradu osnovne škole, drveni zvonik i 20 drvenih koliba na Crkvenoj luci.

  Posle Drugog svetskog rata doći će vreme obnove i manastiru će biti dograđen zvonik, koji će kasnije biti skinut jer se smatralo da je njime narušena  autentičnost celog objekta. Novi drveni zvonik u podobnom stilu će biti  podignut 1989. godine.

    Tokom 1991. godine  manastir Vozuća će dobiti struju, ali će mrak za Vozućicu tek nastupiti. Tokom rata u BiH vojska muslimansko-hrvatske federacije će, u septembru  1995. godine proterati srpsko stanovništvo i manastir opustošiti, zvonik zapaliti, a zvono odneti kao i bakarni krov. Dugo će nesrećna crkva stajati izrešetana mecima i grafitima i imenima svojih zlostavljača koji su se na njoj potpisivali.

    U tom neprekidnom smenjivanju  mira i rata, opet će doći vreme obnove i posle dugih devet godina , koliko je trajala obnova, crkva i  manastir će 2015. godine uskrsnuti. Bio je to najradosniji doživljaj za ovaj kraj  u koji se tada sjatilo na proslavu sve što je imalo veze sa Vozućicom. Došli su ljudi iz  daleka da proslave novi život vozućke bogomolje. Zabeležila je onda stradalnička vozućka crkva i lepe datume. Slavilo se ovde i  sedam vekova manastira Vozućica, 7 vekova od smrti kralja Dragutina Nemanjića i 164 godine od otvaranja škole koja je radila pri manastiru i gde su učitelji bili sveštenici.

   Crkva je obnovljena zahvaljujući parohu zavidovićkom i njegovoj porodici, kako ističu svi u ovom kraju, ali je kraj opusteo. Pre ratova devedesetih godina  vozućki kraj u opštini Zavidović, imao je 1500 domaćinstava, a danas ih je tek stotinjak.

-Nakon poslednjeg nesrećnog rata vratilo se stotinak porodica ali, opet, mnogi su pomrli, a mladih nema – govori setno  protojerej stavrofor Zoran Živković.

   Pust je uglavnom zavidovićki manastir i biser bosanskohercegovačke i srpske kulture, koji je 1970. godine proglašen za  kulturno dobro od izuzetnog značaja.

   Tih i samotan običnim danima, manastir Vozuća živi za dane radosti, kada iz svih krajeva dođu oni koji su  tu odrastali, dovedu svoju decu i unuke da se nagledaju lepote i da proslave Ukrs, krštenje, slavu. Kažu još da se i oni koji su odrastali uz manastir Svete Trojice ne mogu venčati i krstiti  na drugom mestu nego u svojoj očevini i dedovini. Gde god da su se venčali i krstili, to nema težinu kao u Vozućici, na obali Krivaje, u podnožju Ozrena.

  A za crkvene praznike i važne pravoslavne dane, kad u Vozućicu nahrli narod  raseljen odatle  devedesetih, parohu i meštanima puno srce. Ne mogu da se nagledaju ljudi i naslušaju cike dece i ne mogu da ne požele da vazda bude tako.

     Dijana Dimitrovska

bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva crna gora cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva kosa koža krv lek lečenje manastir med more nemanjići otrov pluća rak reuma slikar srbija srce travar tvrđava ulje umetnost vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac

oblakbeli

Postani član našeg kluba

Prijavi se za tekstove
oblakbeli.com