Šibali su manastir Gomirje vetrovi i cepali ga gromovi, ali je on izdržao sve nevolje i samo je jednom pao i ostao pust. Ali je ustao, kao i toliko puta pre toga, naš najzapadniji pravoslavni graničar.

  Istorija manastira koji je dobio naziv po selu Gomirje u Gorskom kotaru, u Hrvatskoj, zapravo je istorija stradanja srpskog naroda.

  Rođen je iz stradanja, u 16. veku kada su se Srbi, u većem broju, doselili u taj kraj, bežeći pred Osmanlijama koji su preplavili Balkan i koji su tražili odmazdu za učešće Srba u odbrani Klisa 1596.godine Nažalost, Klis je pao, a Srbi iz Dalmacije, Like i Bosne  tražili su spas idću severozapadnije. Srbi uskoci, koje je vodio uskočki general Lenković 1597. godine stigli su tako do ovih krajeva, gde su ih austrougarske vlasti naseljavali  na  strateškim mestima  kako bi branili monarhiju od upada Turaka.

   Velikaške porodice Zrinski i Frankopani dali su im zemlju, želeći da pored vojnika dobiju i kmetove.

  Tako je nastala  Vojna krajina, najgore mesto za život, gde će srpski narod krvariti u neprekidnim nastojanjima da zaustave turske pohode na Evropu.

  Na novoj zemlji, koju će vremenom otkupljivati i zaraditi, grof Frankopan im je dozvolio da sagrade malu kapelu u kojoj će pravoslavni sveštenici bogoslužiti. Zabeleženo je da je tom prilikom iz manastira Krka u Dalamciji stiglo u Gomirje brojnije monaštvo među kojima su bili Aksentije Branković, Visarion Vučković i Mardarije Orlović. Ovi monasi su podigli oko 1600. godine mali drveni manastir i crkvu posvećenu Rođenju svetog Jovana Krstitelja, a vremenom će Srbi graničari otkupiti od grofova Frankopana zemlju na kojoj je manastir i crkva i metoh. Od kule osmatračnice koju je grof Krsto Frankopan sagradio  1621. godine kako bi srpski graničri mogli da osmatraju Turke, sagrađen je zvonik, uz dozvolu.

  Crkva, sveštenstvo i narod žive u teškim uslovima, ali će im tek biti teško kada Rimokatolička crkva  započne unijaćenje Srba koje su austrijske vlasti i zagrebački biskup  podržavale i gurale. Hapsili su pravoslavne sveštenike i monahe, bacali ih u tamnice i mučili. Ostao je trajno zabeležen marčanski unijatski episkop Teofil Pašić (1739–1744).

   Aaustrougarske vlasti odvode 7 monaha na Maltu da voze galije kao kaznu jer nisu propagirali pokrštavanje u narodu.

   Ipak, Gomirje uspeva da raste i da se razvija, pa manastir postaje prvo sedište episkopije za Krajinu. Crkva se oslikava, sređuje, dograđuje. Cveta i škola  ikonopisa koja je 1762.godine otvorena pod rukovodstvom Simeona Baltića koji je na poziv vladike Danila Jakšića i igumana Teofila Aleksića došao iz Kijeva, gde je izučavao ikonopis. On sa svojim učenicima Lukom Nikšićem, Đorđem Mišljenovićem i Jovanom Grbićem izrađuje novi ikonostas i ikone. U manastiru rade i  prepisivači, postojala je i čuvena knjigoveznica  čiji se povezi  prepoznaju po specifičnoj i originalnoj ornamentici.

   Ali starog,izranjavljenog graničara nevolje će opet zadesiti. Za vreme Prvog svetskog rata austrougarske vlasti od njega će napraviti logor za politički optužene srpske sveštenike. Zabeleženo je da je u Gomirju od 1915. do 1917. godine bilo zatočeno 44 pravoslavaca  iz Like, Slavonije, Srema…

   Bezmalo 400 godina je stajao na braniku pravoslavlja na udaru katoličanstva i nije posustao do Drugog svetskog rata kada su ga zapalili. Celokupno bratstvo je pohapšeno  i odvedeno u logor. Iguman Gomirja Teofan Kosanović je stravično mučen a zatim ubijen.  Na isti način dušu su ispustila još trojica monaha.

   Celokupna arhiva je 1941. godine odneta u Zagreb u Državni arhiv i ništa nije vraćeno. Umrli, rođeni, kršteni, venčani u te četiri jezive godine – ne postoje. Nova arhiva se vodi od 1945. godine.

   Manastiru je tada oduzeto sve. Prvi put je u svom životu potpuno opusteo.

   Život se vratio tek  1956. godine kada monasi  i episkop Simeona obnovljaju manastir, a zatim u manstir dovode monahinje 1967.godine od kada on postaje ženski. Osveštao ga je patrijarh srpski German.

   Zlo ga je ponovo čekalo u ratovima devedesetih, ali se opet podigao, otresao, zalečio rane neprebolne i  2000. godine proslavio svoj 400. rođendan.

                 Dijana Dimitrovska, Slovo

bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva crna gora cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kosa kozmetika koža krv lek lečenje manastir med more muzika nemanjići otrov pluća rak reuma slikar srbija srce travar tvrđava ulje vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac

oblakbeli

Postani član našeg kluba

Prijavi se za tekstove
oblakbeli.com